Просветни гласник

НАУКА II

НАСТАВА

хватили су сво ираво као н сав морал. Па и доциије кад су друштва људска дорасла до закона нрви закони долазидн су од богова; Крићани су нриписивали своје законе ие Миносу но Зевсу, Лакедемонци не Лтургу него Аиолону ; код Римљана Нуми је диктовала законе Егерија једно од најмоћнијих старо - италиских божанстава; Етрусци су добили законе од Вога Тагета, Мојснје од Јехове. Тако код Грка и Римљана као и у свих орнјенталских народа право и закони ннсу у нрво доба били одвојени од религије, него су били саставни делови њени. И првобитно законп нису били писани него су нреношени с оца на спна заједно с религијом и Формулом молитве; они су били само религиозна традиција, а кад су се ночели записивати нрво им је место било у светим религиозним књигама између молитава и обреда. Тако су стари законици били зборнпци обреда, литургиских правила, молитава и у једно и грађанских закона; чланци о нраву сопствености и наслеђа били су нзмешани с чданцима о приношењу жртава и о култу. Пошто тако спољни правни живот још није био одвојен ОД унутрашњег. религиозпог лшвота, то није било ни једног акта у животу који није био везан с религијом; отуда су у првим временима живота свих и античких и модерпих народа духовници једнно судије, једини зналци закона. д.) Као и све остало и уметности нису првобитно одвојене од религије и службе њој. Код свих народа религија је рађала вишу архитектуру и код свих је ова служила прво религији и од религиозне архитектуре одвајају се доцније остале уметности. По томе су и нромене у религији доносиле промене и у архитектури. У античко доба храм је био стан бога, а са новим култом у хришћанству дошле су и нове нотребе; нотреба да се побожни људи скупљају у цркви донела је више сводове, веће затворене просторе н то је све нарочито од Константина дало архитектури нове Форме. Предмети скултуре и сликарства били су свуд прво религиознп. Прво су у бронзи, мрамору и на зидовима храмова изрезивапа и сликана поједина божанства, и тек доцније ослобођавају се обе уметности од службе религији. II појезија није нрвобитно одвојена од религије и култа; појетска инспирација и религиозно откривење тад су још једна целина; први епос прича борбу богова и демона, догађаје из њихових живота; ирва песма била је химна, прва лирска појезија изливала се у славу и част богова. И драма је код свих народа првобитно неодвојена од религије, део службе богу, у тежњи да се божанство приближи човеку, те је код свих народа излазила из религи-

озних светковина и ирестава, из култа нојединим божанствима. Ироналазак драме нриписиван је у Индији божанству Барата те су и глумци у Индији били поштовани и драмске преставе биле су увек само део религиозних светковииа; и као што је Диоиисије бпо главни носилац духовног развитка целог грчког народа тако су из култа њему и светковина у част њему ностаде и трагедија и комедија код Грка; театар се тек доцније однојио од религиозних престава; нарочито код Римљана где драма није органски израсда из цедокупног народног живота него је донесеиа са стране као туђа битка те је но томе одмах и бнда одвојена од религије; олтара је са свим нестало из оркестра а с њим и хора. И модерна драма хришћанског доба ностала је као и античка у божјој служби; драма у прво време и код модерних народа иије одвојена од рслигије и кудта те је црква увек удешавана и за свете свечане игре. ђ). Од религије као нрвобитне целнне духа људског одвајају се доцннје ужи тинови духа и то нрво философија па посде науке; ирви темељ сваке фидосоФије јесте редигиозан; проблеми религије јесу први ироблеми ФидосоФије, као што је Талова филосоФија потекда из грчке теогонпје по којој су Океанос и Тетис родитељи свих богова а којој је корен у египатској редигији, тако су и све античке и класичке ФилосоФије потекле из религије, из критике редигиозних тумачења, из сумње у егзистенцу добрих и здих богова и у истинитост религиозних појмова. Сам Нлато означава своја учења о богу, о људској души и њеној бесмртности т. ј. о њеном вечитом преземаљском и поземаљском животу, као старо свето учење духовника; а последња Форма јелинске Фидософије, новоплатонизам развио је само даље те теолошке едементе и хришћански црквени оци потпуно су признавали унутрашњу сродност тог пдатонизма са хришћанством. И у ново доба философија у нрво време била је сва религиозна; нитања редигије била су и ту нрва питања филосоФије и тек доцније од хаотичке сколастичке мешавине кдасичке метаФизике и хришћанских учења одвојила се са Беконом и Декартом чиста филосоФија, као што је у цело античко доба тек код Грка, у доцније доба њихова, одвојида се ФидосоФија од редигије као пгго је рудиментарна Форма дуадизма у философији спор злог и доброг божанства, бога свеТлости н бога мрака, духа и материје, као што је метемпсихоза рудпментарна Форма нотоњег појма трансмутације, тако је и вера у судбу првобитна редигиозна Форма појма сталних и ненроменљивих закона, тако је и религпозно нрорицање пророка и оракула првобитна маниФестација дубоке и основне