Просветни гласник

пастава

165

тежине духа људског, тежине предвиђања које је главни и крајњи смер свега нрогреса сваке философије и сваке науке. Не само што се свака права ФилосоФија мора од религије одвојити него религија и крчи пут философији , којој јс прави пут само онај који јој је показала и утрла религија, од које сс она одвојила; Философија има само да уздигне до висине разума оно гато .је религија довела до осећања, до слугње; она има да изпесе на светлост свести оно исто што је религија створила у мраку осећања; Философија је религија свести, разума, рационална религија; по томе од Форме, стуиња, од висине религије зависи н Форма и висина ФилосоФије. У најстарпјих мислилаца грчких ФилосоФија као и религија само је култ природи, дајући особену важност само једном, којем било појаву, они приписују божанску сиду свима стварима али само у једном елементу гледају праузрок и извор свега. Вода, ваздух, ватра узимају се наизменце за тај основни елеменат те је и грчка ФилосоФија прошла оне исте ступње које је прошао и религиознп култ природи, ночев од обожавања Геје и Урана и свршив служењем Зевсу; тако ФилосоФија износи као апстрактие иринципе ирвобитно иерсинификоване снаге природне. II тек хришћанска религија с вером у једног Бога нрокрчила је пута вери у једно човечанство; пошто је један исти Бог створио све људе то су прво и сви људп били једнаки пред Богом као деца његова па је тек доцније наука потврдила то псто доказујући заједничко животињско- порекло свих људи. и ио томе да су сви више мање једнаки и браћа међу собом. Осим тога монотеизам је прокрчио нут философској вери у један једини ира-узрок свих ствари и појава, пошто један исти бог једним умом управља целим светом, то он мора управљати свима стварима подједнако, но једним истим законима. Тако је крајњи смер прогреса свих наука п ФилосоФија један једини принцип ствари, јединство је крајњп смер свега прогреса ума; тако је монотеизам религиозни ступањ и Форма монизма; монизам је даља Форма и виши ступањ монотеизма. е). 'Гако је основне, елементарне истипе увек прво износила религија, а наука их је тек носле доказивала; тако је и наука прво у служби релпгије, оруђе њено и не одвојена од ње; духовници су свуда први учитељи и ирви нмаоци свих знања. У цело античко доба, у Индији, као и код осталих народа астрономију су нрво обрађивали духовници; у Халдеји је из култа звезда потекло претказивање будућега по положају небеских тела и од тог култа одвојила се доцније самостална наука астрономија, слободна од свог религиозног основа. Медицина код

свих старих наррда бнлм је у храмовима и у рукама духовника где су духовници лечилп болести пошго су оне долазиле од богова; од храмова Асклениосу постале су болнице, а његови свештеници иостали су лекари, па и код Римљана до Граха медицина је била у рукама свештеника Ескулапових. Ношто је цео живот народа одређивала религија то је н историја народа била само један део историје богова те су у цело античко доба историју народа ирво писали духовници, и као и закони тако. су и иоједина нсториска дата — промене владалаца и династија, ратови и уговори мира — била измешана с белешкама о плодним и гладиим годинама, о помрачењима и другим појавама у природи, са релпгиозним прописима и молитвама. Из труђења појединих браманскнх школа да се разуме Веда, из њихових традиција и дискусија о смислу појединих речи и ставова рано су поникле прве граматичке студије код Инда, а ношто су с граматиком развиле се и синонимика и метрика нз занимања с Ведом, то су оне и назване Веданга, гране Веде. Тако се и школа тек доцпије одваја у античко доба од храма у хришћанско, од цркве. И последња грана која се одвојила од првобитног заједничког стабла једног хришћанства одваја и ослобођава индивидуални дух човека од онштих прописа религије и култа, протестантизам хоће да сваки за се мисли, испитује, бира и ради, да по свом знању и но својој савести одређује своје радње; као пунолетност хришћанства протестантизам нризнаје човеку његово лнчно достојанство и слободу мишљења и тиме је он не само одвојио и ослободио право етичко и хумано у човеку од религнје те уздигао човека до висине дичностп него и ослободив науку од веза ауторитета и религије, омогућио је све велике успехе модерне науке. Еао што су храмови били први сганови богова, као што су храмови и цркве били прве болнице, прве школе, прве опсеваторије, нрве библиотеке, први театри, као што су духовници били први чуварп, гајиоцн н расадници свега хуманог, тако су жртвеници, храмови, цркве и манастири бпла прва зборна места, прва заједничка света места која су везивала људе за ноједине крајеве земље, ирве јаке духовне везе које су везивале растурене делове племена и народа. Тако је религија тии, род, од којега су се доцније, одвојиле све индивидуалне маниФестације историског духа човечанства, сви ужи тииови и варијетети духа и стоји према свима њима као тип према индпвидуалностнма својим, као архитектура према осталим уметностима, као астрономија према осталим наукама.