Просветни гласник

166 КРИТИКА и

КРИТИКЛ И Б И

Пред Косовом. (Белешчице из доба 1875.-78 године. Забележио Зар. Р. ПоиовиЛ. Одштампаио из Годишњице XVII. У Београду. Цена?) II још смо под утисцима оног патриотског плама, који нас обузимаше кад ову лепу књижицу читасмо. А болни уздах отима нам се из груди, јер смо још — пред Косовом.... Колико вере, колико наде за своје снасење полажу наша браћа из неослобођених крајева на сунце које над њима сја — на Србију, наћп ћемо у овој књижици. — „Знам, хаџија, — одговара Јован Хаџп Стајку — ама ти не рачунаш ту и Србију, Црну Гору и Грчку, па можда п Влашку; а то су, богме, спде! Ако не номажу јавно, оне ће тајно. Србија је и богата: она има своју тарапану (ковницу), па сече динаре и може да насече колико хоће. Па има Фабрику, у којој се и дању и ноћу, и празником~п делпиком, па чак и о Божићу п Велигдану неирестано лију топови и праве пушке...! Па знаш каквп су Срби јунаци, какви су мустаћанлије, бабацани...!" Колико вере и наде у снагу и моћ Србинову !. Невесињска пушка је одјекнула, а „за њоме, витешки се поклич зачу." II Србија се диже за свету ствар: да стресе ропске ланце и са себе и с браће своје. „Бејаше то живот необичан, необично мио; живот пун вере у идеале Србинове, пун нада на скоро остварење њихово " Тако лисац оиисује доба првог почетка првог српско-турског рата. „Све се ускомешало... Све упрло своје погледе у Србију, и слатком заносу — одушевљењу — не беше краја. Лепи се снови тада сневаху: Косово беше покајано.. У томе одушевљењу, раздрагана машта ствара и гледа и таке слике, као што се причинило н ономе Лази Стевановићу, којп тврди: да је код „Побијеног Еамена" видео кад из града изађе један младић на лепоме, великоме вранцу, огрнут црвеним јапунџетом и ако само по где-која кап кнше прокапаваше. И.... то нс беше нпко други до Кназ Жилан, који је разгледао околину. ону околину, коју мисли да освоји.. Он је чуо како су ту у близини деца певала: „Устај, устај Србнпе!"... Књаз само стао па слуша... слуша... па ободе коња, који не иде као коњ, већ рекао би лети. " 22 јуна 1876 године, у томе месту, у коме је тада писац живео, у Гњилану, наста страша

ВЛИОГГАФИЈА

БЛИОГРАФНЈА

врева и комешање: „Срб ђаур!" „Срб ђелди!" ') „Вај бизе!" 2 ) — нарицаху и Турци и буле.. Страх, који тада Турцима беше овладао, беше неописан. И, као што писац вели, да је тада на Поиовици само једна труба затрубила, и да је не топ, већ само једна прангија испаљена — Турци би у страховитом бегству напустпли Гњилане. Па и у другим местима турске територије, бпо је не мањи страх. У местима: Скопљу, Куманову, Приштпнп, Вучитрну, Призрену — владаше страшна паника међу Турцпма. Непријатељ је дрхтао и од самога имена: Србин. Ну, Срба не беше. II Турци и Арнаути почеше долазити себи. Стадоше се прикупљати оружани па границу. Наступао је одсудни час. У тако ровитом стању и једној и другој страни — и Србину и Турчину илп Арнаутину, добро је дошао свакп прпјатељ, наравно, из противничког табора, да му се на невољи нађе. И, као што писац вели, у такој прилици, он је радо дочекао и као госта примио неког Мехмеда из села Велекинца." „Сриска кућа у којој је Арнаутин, спгурнија је од нанада арнаутског." — Ама, штајеово, Мехмед-ага... шта ће овај Србин ? — иита писац свога госта. — Е, море хоџа, к'смет је такав. Што је суђено тој ће бидне... ич му чаре нема. Тако је Мехмед-ага, али што ће Србин на царској земљи? — Чујеш хоџа! Ти си појаја (читао... иевао) многе књиге, и, може бити, ионешто ноарно од мене знаш. Ама знаш ли за Бег-Мијајла. Бег-Мијајла — што је бија нред овога Бег-Милана? — Чуо сам. — Е, да ти кажем. Тој Бег-Мијајло чинија голема риџа на нашега цара и молија га, молија: Аман, царе, ти татко мој! Ти си ми поклонија овуј башчу.... Србију... и овуј рају, да ја за њу џеван давам пред тебе. Но те молим: кад ја умрем, бидни мукает за моје етимче, Бег Милана; чувај га од душмани и чувај му беглерлак. Цар како цар.. само река' Бег Мијајлу. Ич немај гајле!"— Ну, Бег-Милан — како аџамија — неје знаја да избере за наше саглам људи, емен узеја неки, што ги цар никако не кабули." За тим се говори о г. Гистпћу, како ишао од краља до краља те ') Србин дође. 2 ) Јаој иама.