Просветни гласник

КЈИТИКА И БИБЛ.ИОГРАФИЈА

167

правио сплетке и — „замешаја качамак до колена!" „И, наставља Мехмед-ага, цар само да мрдне прстом — сви ће се седам краљева испретурати." Мехмед-ага иита даље писца: је ли био у Србији? Кад му овај одговорп, да јесте, онда Мехмед-ага наставља: — Чуја сам, да је Србија како нека башча... такој арна земља!. и како нека китка цвећа... такој убава!. Писац му одговара да је све тако, као што је чуо. — И много богата, — наставља Мехмед-ага. Кад се иде кроз сокак, па се погледа у пенџери, види се нуно злато.. Још је Мехмед-ага чуо, како у Србији има много кокона '). И, раздаган богаством и ленотом Србијином и лепил младим коконама, он обећава писцу: како ће, кад дође у Србнју, да купи јсдног доброг хата, да напуни капу дукатима и да узме две коконе: једну за себе, другу за писца. Ну, српска војска стоји на граници. Нека сета завладала је Србима и они се са чуђењем питају: шта је то? — Бој се бије на самој граници. Ну, они се п даље надају. Неки, који нису ни видели бојног поља, нричају: како су видели мртве сриске војнике, који су необично крупни, великих бркова као у Краљевића Марка и т. д. 0 Књазу Милану овако се говорило: висок, крупан... главе необично велпке... брци дугачки од аршина, а брада до појаса! Јаши бесног шарца, баш као да је Краљевић Марко... И... кроз два — три дана ето га овамо.... Ну, какав страховпт обрт! Впче телал по граду и објављује „Мусломанима, Ђаурима и Циганима" радосну вест: да су Турци освојилп Гургусовац и Зајечар. Србе обузима ужас! Каква нада!.. Очајање, изгубљеност!... А Турци веселн Ну, вера у срнско јунаштво још нпје сасвим изгубљена. Многи не верују тим гласовима и веле, да су намерно нуштени, не би ли се само плашљиви Арнаути мало окуражпли.... У један иут стпасе глас: Турци и Алексииац освојили! Забуна јошвећа... Алинадајош живи!... На страни 25-ој налази се одломак једие турске несме у којој се опева, како су Турци освојилп Гургусовац и Алексинац. Ну, и Срби су тај чин, тај рат, оневалп: „одговорили су српском песмом" — која иочиње: „Паде облак на Србију, Иоказа се цанум, сјајна звсзда 1 ) Лсиих девојака.

Сјајна звезда бајраклија, Иа дозивље, џанум, Књаз Милана: Устај, књаже, устај главо! Већ је време, књаже, за гињења." Хајде, књаже, на Косово, Да избавиш Србе твоје!.. На страни 25-ој писац нам прича: како су Анадолци, у своме повратку, свратили и у Гњилане, па том приликом свратили и у школу код писца, који је тада био учитељ. И какво изненађење: писац, сматрајући Анадолце као дивље и сурове, морао се изненаднти, кад је у разговору са њима видео п уверио се, да су то људи далеко школованији, него Турци. И, у разговору о рату, Анадолци му рекоше: „Србија има такву артиљерију, какве иема ни Гусија, ни ма која друга држава. И, кад бисмо ми имали српску артиљерију, могли би с целим светом ратовати!" Ушав у учионицу, где беху ученици, Анадолци замолише писца, да им ученици што год отневају. „Иже херувими," које ученнци отпеваше јако им се допало п, један Анадолац, нотама забележи тонове целе песме — и однесе српску херувику у далеку Азију!.. На страни 30-ој прича се: како је свечано прослављен чин обнародовања Устава, који Султан даде својим држављанима: у граду сви дућани иозатварани; цигани дувају у зурле, уши човеку да заглухну; весеље и песма ори се на све стране.. Ну, у самој ствари, и Турци и Срби слабо су се надали каквој добити од тога Устава. Турцима никако није могло да иде у главу: како то Срби и Турци да буду иредзаконом једнаки и да ђаури иду у војску и ратују заједно с Турцима. „.Ток — веле Турци, — наш је цар ђаур!.. Или је ђаур — или је полудео!.." * * * Бије се крвав бој између Турака и Руса. И Срби устају на оружје: да с подјармљене браће стресу ропске лапце. У Гњилану живи неки Суљча буљугбаша старешпна жандармерије. Он је Арнаутип. Ну до крајности строг п правичан човек. Њега су се Арнаути страшно бојали, а Срби су га јако поштовали. Он је био бранич снротиње, бранич жртава од обести арнаутске. Тај Суљча једне вечери позива писца у кућу неког Јована Петровића, на састанак и разговор. Кад су остали сами, онда ће Суљча рећи писцу: — Хоџа! Је ли тврда вера да остаие тајна ово што ћемо сад говорити? — Тврда вера! — Србин ће доћи — наставља Суљча, — и ираво је да дође. Његово је и било, на ће опет ње-