Просветни гласник

ПАУКА П

дих људи. Али треба пазити, да се у том не иретера и не погрепш, да се не би развило страсно частољубље, и да се не би придавала часност и онде, где нема разлога за то, т. ј. где нема заслуге, која се може стећи само поштеним и озбиљним радом. Поред личнога частољубља треба неговати и осећање народне части, и то поступно, полазећи од једне породице, једнога разреда, једне школе, једне дружине, па на вшпе. Кад ученик брани углед своје гпколе, онда у исто време брани и своју част ; али треба да има шта да брани, да има доиста чим да се поноси, сваки за себе и за друштво. Тако се развија племенит ионос , који се наслања на врлине, и који пе допушта чо- веку ни да мисли ниско, а камо ли да ради тако. Поштен и характеран човек готов је да погине за своју част; на тај начин улева он свакоме поштовање према себи и према човечјем достојанс-тву. — С тога ни васпитач не треба да вређа част својих васпитаника ; не треба да омаловажава њихов рад и њихове заслуге; не треба да понижава њихову моралну вредност и њихов характер. Такво вређање било би опасно нарочито код осетљивих и плаховитих младих људи, који би брзо могли прећи допуштене границе, а међутим се могу лако руководити побудама частољубља; за то њихову осетљивост треба чувати, а не вређати. Осетљивог ученпка не треба мамузати, него немарнога и ленога. Частољубље се може подизати и развијати и у школским дружинама , које сами ученици оснивају; али ту се често греши (при избору часника, при оцењивању радова и т. д.), те због увређенога частољубља (макар то било и уображено) неки чланови иступају из дружине. 2) Као што има надметања или такмичења међу васпитаницима у играма, у обичним пословима, и при учењу, тако има тога и у моралном раду, и то у свези с развијањем частољубља, јер частољубив васпитаник неће ни у том погледу да изостане иза својих другова, с којима се он може мерити. При игрању влада ириродна утакмица између приближно једнаких сила, и при том побеђује развијенија сила, јача или вештија. При вештачкој или чисто васиитној утанмици , коју васпитачи приређују и потиомажу, треба да се надмећу и развијају

ПАСТАВА 245

моралне силе. Већ је то добитак с моралне стране, ако се васпитаник овим средством може да иодстиче на марљивост или трудољубље, те да се његова снага може корнсно употребити. Неки пут је довољно, да васпитач само иодсети некога васпитаника на понашање и на рад других бољих васпитаника, па се он угледа на њих. * Утакмица буди обично иријатна осећања, али неки пут узбуђује и иепријатно, нарочито нри не успеху; те с тога она и у првом и у другом случају побуђује вољу на живљи рад, и покреће умну и Физичку снагу на веће напрезање. Ну ова побуда може се пре уврстити у ниже побуде, него у више; јер ко ради онако, као и други, само за то, да не би заостао иза њих, тај не ради из моралне или више иобуде. За то су у том погледу сумњива и она средства. , која се употребљавају у цели надметања при учењу, као: боља и гора места у школи, првенство у сведоџби, почасна служба, знаци осрамоћења (ружне слике, погрдна клупа), понижавање (нарочито пред публиком), као што су то некад нарочито језуити чинили у својим школама. Употребом ових и оваких средстава квари се характер у васпитаника, јер тако се даровити ученици, који нису увек и највреднији, уздижу преко мере, дакле незаслужено , а други ученици, и ако нису лени, него су мање талентовани (слаба су дара) , срамоте се и понижавају се, те тако имамо две штете, а само једну добит (ревносније учење!, и то малену добит према оној двострукој штети. С тога треба пустити, да се та утакмица сама по себи развија међу друговима, и то природно, налик на дечје играње, или налик на неке друштвене игре (или на играње шаха), при чему се не дају материјалне награде. 14. ђ) Благо и правично поступање. 1) Благо и иријатно поступање према васпитаницима је природно, као и родитељско поступање према деци, или као братско и сестринско, рођачко и пријатељско поступање, или као човечно поступање; а неприродно је и у обичном друштву, а камо ли при васпитавању, сурово и оштро, непријатно и непријатељско, анарочито нечовечно поступање. И у војсци, па баш и у ратно време, задобивају се војници пријатним понашањем; па ни полицијска средства за по-