Просветни гласник

246

ИАУКА Н

НАСТАВА

прављање не омеју бити сурова, ако се мис.ш постићи трајан успех. Човек мека срца сажаљава и престуннике и злочинце, а и не помишља на мучеље и злоставл.ање истих. Ну много је потребнији емоционалан однос између васпигача и васпитанпка. Благим посгупањем васпитач задобива васпитанике за себе и за своје предмете, које ће им на тај начин омилити. Тако се развијају узајамна симиатија, иоверење и љубав у већој мери, а из тога нроизлазе искреност , добровољна иослушност и оданост ученика према учитељу. Пријатељство изазива пријатељство, а суровост — суровост (Бен). »Леа& реч и гвоздена врата отвара«, а камо ли неће срце у ученика. То се може видети у школама, као и при поучавању шегрта, и обучавању војника и т. д. А сувишна озбиљност, хладно и високо држање, претерана строгост васгштачева одбијају васпитанике и чине их неповерлзивима и плашљивима, а кад-кад и упорнима. Деца се боје таквога васпитача (па и таквих родитеља), али га не воле, и слушају га из страха, а не из љубави. Ретко се дешава, да су родитељи суровп према својој деци; јер је природно, да их воле као саме себе (и још више, као што то доказује пожртвовање материнске љубави); а ако посгупају оштро према њима, они то чине из добре намере, да би им деца што више напредовала до идеалне мете, како би се доцније они могли аоносити њиховим напретком и успехом. Овако морају осећати и мислити нарочито учитељи, који треба још више да полажу на васпитање своје деце, како би ова могла бити углед за другу децу, као и учитељи — њиховим родитељима. — Што важи за родител?е, то би требало да вреди и за остале васпитаче, нарочито стручне, јер сваки прави учптељ поиоси се својом школом и својим ученицима. 2) Кад-кад се дешава, да отац или мати више воле једно дете, него другу децу, а највише воле најмлађе дете. Ово је још природно, ако највише воле најслабије и наЈмлађе дете (најмлађе је најслађе); умесно је и то. ако, више воле оно дете, које је боље. Али не би било иравично , кад би они неједнако поступали према својој деци при једнаким околностима. У школи не везује крвно сродство учитеља и ученике, него се

место тога развија мало по мало духовно сродство, те се у том случају може рећи, да је учитељ духовни отац својим ученицима, који су му иривржени иодани. Правично и једнако поступање наставпика у школи види се нарочито при исиитивању и оцењивању успеха појединих ученика, при суђењу и иресуђивању њихова понашања, при изрицању и извршењу казне, при издавању нохвала и награда и т. д. ОсеИање неиравде код ученика у таквим је приликама врло јако; за то ваља врло смотрено постуиати, те да ученици буду уверени, да је васпитач иравичан према њима, и да не прави разлике међу њима при једнаким околностима. Нарочито се васпитач мора чувати, да не буде иристрастан према својим л>у6имцима, и да не гледа кроз прсте њихове погрешке, а с друге стране, да не мрзи и не гони оне, који су га увредилп па ни онда кад би они то хотимично учинили. При таквом уверењу у правичност и у доброту васиитачеву, ако би он случајно и погрешио, ученици ће сматрати, да је то нехотично учињено, па. ће га ипак поштовати и волети. Ученици иоштују свога учитеља и онда, кад је он оштар, само ако је иравичан, и они ће му се поверавати све донде, док не опазе, или док пе посумњају, да би то могло бити штетно по њих; ну од иравнлнога васпитања и од међусобне искрености нритом не може бити штете за васпитанике. 15. е) Утицај навика и обичаја, обреда и закона. При домаћем васпитању утврђују се неке навике у погледу на начин живљења, начин понашања и рада. Што су сталније укорењене те навике у старијих чланова породице, тим ће више утицати то и на млађе чланове, који исте навике усвајају неосетно и иехотично. Таквих навика има и у школи, нарочито што се тиче сталнога иоретка, н. пр. у погледу на тачност, уредност, марљивост, послушност, тишину и т. д. Тако дакле просто и уредно ншвљење у породици и редовно пословање у школи дају више или мање сталности, која може бити корисна и за моралан живот. ПТго су навике у ужем кругу, го су у ширем кругу нарави и обичаји, који се осни-