Просветни гласник

684

НАУКА И НАСТАВА

Бидо је нитања: да ли се смеју на исииту давати исти задаци из рачуна, који су п преко године давани и израчунавани ? Јер учимељима је тешко да смишљају на самоме испиту друге, а стари задаци се одмах познају, јер их ученици науче често и механички на памет. Смишљање нових задатака на самоме испиту доиста је незгодна ствар, и ту често изиђе кидо каФе 200 динара и да човек прода 12 и ао јагањаца п 12 и ао врати итд. Ади је још горе и штетиије прежватање једних истих задатака, налик на оне преко године, али, за веће вежбање и ради већега интереса духовнога на самоме испиту, али могу бити и сасвим другојачи, само не одвећ тешки. Добар учитељ, поуздан у себе исвој рад, овога се неће бојати. 4. Давање награда. 0 испитима обично се дају и награде. 0 наградама и данас постоје различна мишљења. Једни мпсле, да су оне корисне ; други мисле, да су оне штетпе. По томе, једни су за а други су против награда. Противници награда не могу наћи јачи разлог но што је овај : да оне утичу рђаво и на награђене и на ненаграђене, тиме што у првих изазивају осећања таштине, надувености и охолости, а у других осећање понижења, зависти и мржње према првима. Искустпо је пак донело до нас а и данас одржава овај обичај давања награда најбољим ученицима као добар и користан. Ми се сада налазимо на средини. Зато нас и има и за и противу овога обичаја. У огромној већини случајева што искуство донесе и утврди као добро, то се пе може лако, неким новим разлозима, оборити и доказати противно. Али има изузетака. Има случајева, где се, према промењеним друштвеним приликама, нешто што је дотле било добро, више не може одржати као добро, и може доћи да га замени нешто друго, боље. И доиста, кад би стајало, да се наградама увек изазивају и јачају онака осећања и у награђенихи у ненаграђених, ми бисмо пмали да будемо одсудно противу награда. Јер бисмо ми онако наопако васпитавали. Први је посао васпитању, да онака осећања слаби и угушује, а не да их још јача. Али неће бити тако. Изгледа, да све стоји до начина , како се раздају награде, и да је нвјвећи део повике на њих дошао од невештога, недоброга и ненравичнога раздавања. У дубини душе дечије ваља да постоји уверење, да је награђени доиста заслужнијп и бољи од њих, а у души награђених ваља да је свест о аризнању њихових другова, и онда нити ће бити мржње у првих према другима, ни охолости и презирања у ових других према првима. А ако која суза и кане у којега од ненаграђених, особито по женским школама, те не мари:

то није суза зависти и мржње, него суза жалости, стида, гриже савести и кајања за неучење, немар и непослушвост.') Да би пак било и овога уверења у ненаграђених и ове свести у награђенпх, одвише је потребно, да давање награда буде непристрасно, правично и да сами ученици суделују у досуђивању. Ученици се већ добро познају међу собом и ретко ће се кад преварити у оцени. Ако надзорник пита: који је најбољи ђак међу вама у том и том разреду, деца ће извесно казати онога, којега и учитељ мисли, то јест, који је доиста најбољи. 1 ) Овако може питати и за друге. Код ових деца се већ могу не слагати, с тога, што има једнаких, па једна хоће овога а друга онога. Али где не може сам разред да пресуди, ту се питају остали разреди, па, најпосле, и учитељ. Кад се овако пресудиј који су најбољи, онда нема оне опасности, коју противници награда износе. Још ако се спомене, да су ове године ови најбољи, а до године да могу бити други, може бити сваки од њих, онда награде могу постићи и такмичење или надметање у учењу и владању код деце, а то се њима баш и жели. Кад ви ') У једној школи 110 свртетку исиита, пошто су раздане награде и деда пођоше кући, једно дете у првој клуии тодико плакаше у себи, да најиосле иређе у јаван пдат, ^а сви чују. — Жао му, што није добио књигу, говоре они око мене. Најпосле и ја се умешам и гапитам га, што пдаче. Оно ми на то не одговара ништа. Онда га запитам за име. Оно ми каза. Ја погледам у списак, и, гле чуда! То беше најсдабији ђак у школи и имаше преко године све саме двојке, које је и на испиту утврдио. 2 ) Године 1896 место књига послане су биле из Министаретва просвете златне медаље, споменице на миропомазагве у Жичи 1889. Ја сам њих давао само најбољему ђаку у сваком разреду, а осталима давао сам књиге, ако их је где било. И свуда сам питао ученике, да сами кажу ко је међу њима најбољи ђак. После њихова одговора, ја кажем да онај устане, па онда погледам одене његове у сииску и видим, да је то доиста најбољи ђак и ио годишњим па и по испитним белешкама. Ја сам гаонда изазивао и давао му, са аеколико речи : да се и од сад не само добро учи, него и да се влада тако, да га овако сви воле. И нигде ми се нису »подепали у мишљењу.* Но на једном месту, после IV разреда, у III разреду се подепаше. Поделише се мишљења за двојиду. Један имађаше »половину гласова«, а други половину н »један више«. Ја погледам у оцене. Оне беху потпуио једнаке. Шта да радим?! Учитељ се не умеша, да каже, откуд ова појава. Не познајући месне прилике ја се одлучим на онога што је имао »један глас« више, и дам му је.* После испита дознам, да су у тој школи деда из два села, да је онај у IV р. из онога села у којему није школа, па су деда из тога села жедела да и у III разреду добије медаљу њихов сељак, а ова из овога села где је школа нису дала и желела су да добије ко из њихова села. Учитељ ме увераваше, да је заиста онај бољи ђак, али, вели, волео је да смо дали овоме, јер ово село више чинп за школу