Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

685

пресудите, да је тај и тај најбољи, и досудите му награду, онда нити ће се у вас изазвати завист и мржња према њему, ни у њега охолост и презирање према вама. Награде су онда правикно раздане и неће бити оне опасности, коју противници награда предвиђају. Ј ) II Ручни радови 1. Потреба. — Као што смо напред видели, данашње наше васпитање у основној школи развија понајвише умну страну. Међу тим, то није ни једна трећина онога што право васпитање треба да обухвати. Васпитање на првом месту мора обухватити сву душу. Ум шш разум је само половина њена. Другу половину чини емоционална страна. срце или осећања, која се деле на морална, естетична и религиска, и која условљавају срећу и индивидуалну и друштвену много више но само знање или разум. Данашње наше васпитање обрађује ову другу страну душевну веома слабо, а често и никако. Даље, према души стоји тело. Без овога, без здравља, ни душа не може да се развија колико може и како ваља. Цела је истина, да је само у здраву телу и душа потпуно здрава, а нарочито она друга њена половина емоционална. А цела јс истина опет и то, да ми и телесну страну у омладине не развијамо како ваља. Онда нам и душевна не може бити на свом месту. У здраву телу и душа је весела; а, ко пева, зла не мисли. Но на тело се може пазити и испуњењем хигијенских захтева: чистим ваздухом, добром храном, умереном топлотом и кретањем (или гимнастиком), на опет да нам омладина изиђе из школе у живот непотпуно васпитана и неспремва за њега. Зато морамо разликовати у васнитању још једну страну. То је техннчка или уметничка, или васаитање у раду. Живот је рад, и рад је живот. Да би се жнвело, у културноме свету, мора се радити. Ко више ради и боље, он ће боље и живети. Нерад и неу2 ) С педагошке стране одвећ је погрешно, што неки родитељи купују сами књиге за поклаљање деди, само да би и њихово дете добило, и ако не заслужује, или купе само своме детету, па моле учптеља или ревизора да му да. Ово рушп ред и онај разлог зашто се књиге дају. Јер кад деца видо, да је књигу добио много гори од њих, онда се буне, и онда и оне дане најбољима губе од своје важноети. Деда онда изводе овакав морал: ко има пара, он добива књигу; он може и сам да је куни ; зато само ваља тећи паре, а не трудити се и не мучити се.... А то је лош морал. Нема смисла ни давати свима. То би могло да буде само за сиомен на тај разред, али то више нису награде. И онда, доследно, морало би се давати и онима који понављају.

мешност сатире и народе и нојединце. На против, рад и умешност подиже их н зајемчава им живот у великоме свету. Зато ми морамо и себе и своју омладину васпитавати у овоме правцу. Културно доба, у којему данас ми живимо, не тражи ни телеспе дивове, џинове или атлете, а ни пуноглаве свезналице, ни красноречиве беседнике, који не би хтели или умели ништа привредити у животу ни себл, ни другоме, ни науци самој. Огромна већина народа, маса његова, живи од рада, па ма он био више умни или телесни. У свакоме раду управо има оба два ова елемента; само негде више једнога, телеснога, а негде више другога, душевнога. Што је у коме раду више душевпога елемента: мишљења, правилности, тачности и осећања, то је он савршенији. Од простих механичких покрета у малога детета, где психичкога елемента -једва и има, па до најсавршенијих машинских, сликарских, вајарских творевина, које се без разума и осећања не могу ни замислити, има безброј нрелаза, где душевни елеменат све више узима маха а телесни заостаје. Да би било рада, да би било уметничкога и савршенијега рада, омладина се мора веџбати у њему. Она то мора ночети из рана. Дрво се савија док је младо. И што пре почне и више се вежба, даље ће отерати. А ово опет значи, више ће се спремити за живот. Зато одлучно тражимо данас: да се омладина васпитава и у практичноме раду, да се споји душа и тело, као што и јееу једно, и да се обоје иримени или уиотреби хармонички на они^ чиниоцима без којих не може живот, а то је рад. Зато, што више рада! Што внше и цртања, и нисања, и гледања, и слушања, и песме, и музике, и плетења, и рада у кући, и свакојакога рада паметнога и кориснога за живот! Иа ни ово није доста. Овде се [ више ради седећи, и више раде само чула. Ваља више кретапа, па и тежих и сложенијих радња. Зато данас освајају ручни радови и у радионици и у градинн школској по целоме образованоме свету, где се год више мисли о васпитању омладине и бољитку народноме, а за срећу ц бољу будућност њену и народну. И, сасвим на свом месту. Овоме и ми треба само да се придружимо, не сумњајући |ни мало у доброту његову. Ми нећемо ни мајсторе, вештаке и занатлије у радионици, ни воћаре у градини или врту школскоме. Али хоћемо мале раднике, младе воћаре, који ће и хтети и умети више да крате време тиме, но празном игром, дивљом вико^г, ружном свађом, крвничким бојем, и убплачким нерадом и беспослицом, која води у лењост, а ова у све грехове... Хоћемо