Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ИРИКАЗИ

697

Х1Л11 прилог у овоме зборнику врло је драгоцен. Ту су, после књижевнога договора, којим Кукуљевић, Деметер, Мажураиић, Вук, В. Пацед, Миклошић, Стј. Пејаковић и Даничнћ утврђују најглавнија правил.а о српском језику, Вукова, „Гдавна правила за јужно наречје." По тим правилима: Ђ у јужноме наречју гласи каоје или као ије, према томе, да ли је у краткоме или .је у дугоме слогу; у неким крајевима у краткоме слогу наступа јотовање сугласника иред оним је, а у неким крајерима не; Ђ у краткоме слогу иза р изговара се као е; Ђ пред ј или иред самогласником чита се као и. Даље се јужно наречје разликује и облицима за неке падеже: 2. пад. мн. код заменица и придева на — ијех, 6. п. ј. и 3., 6. и 7. п. множине на — ијем. Вукова Посланица Анти Кузманићу, штамиана прво у Миклошића 81а\'13сће ВЉИоШек, овде је под бројем Х1/УШ. У овој посланици, говорећи о језику и правопису у Далматинској Зори, Вук говори нарочито о правопису и књижевноме језику у Хрвата и осуђује крпеж у књижевном језику, који се ствара мешавином дијалеката. Овој мешавини дијалеката налази узрока или у непознавању разлика између појединих српских дијалеката, или у страху да се не отуђе једни, ако би се писало другим дијалектом, а не оним којим ови говоре. Тога ради поново овде и говори о нравилима за јужно наречје. Пред крај ове посланице помиње и одговор Бабукића на писмо, мало раније приказано, и напомиње о грешкама, које је Бабукић починио. На Вуков превод Новога Завета Никанор Грујић беше написао „Прпмћтве," и те примедбе изнеше новећу књигу. На њих је Вук био спремио новећи одговор, али га није објављивао. Овде под Х1ЛХ. тај се Вуков одговор из рукописа штампа. Никанорове су примедбе биле врло ситне; или се тичу појединих речи, које би по њему ваљало лепшима заменити ; или указују на места, која је требало друкчије превести; или су, напослетку, саме замерке за народне речи, које је Вук био у преводу употребио, а које су Никанору биле непознате. Према овоме Вук је одговарао само на крупније замерке; али и те најкрупније биле су ситне, те је и Вук у свом одговору морао се бавпти махом ситницама. Под бројем Г су у целини прештампани Вукови „Примјери српско-славенскога језика". Ови су примери драгоцена грађа за свакога, који се бави изучавањем историје нашега језика. На дугоме и леноме предговору, који је уз саме иримере, увек ће се сваки задржавати, који жели што радити било о српскоме језику, било о споменицима српцросветни гдасник 1897 г.

скога језика. На првоме месту Вук указује на погрешно мишлење о староме словенскоме језику, по коме руско-словенску редакцију, која је у црквеним књигама, сматрају за најстарији словенски језнк, на који су иреводили Ћирило н Методије, па износи разлике између рускога и тога словенскога језика. После објашњава многе споменике старога словенскога језика и сноменике српско-словенске редакције. Међу овима последњима има и штампаних, и они, и ако су готово били намењени само црквеној употреби, опет пружају богат материјал за иснитивање. Вредни су пажње одломци из Октоиха Ђурђа Црнојевића (1494. год.), Ллтургпје Божидара Вуковића (Млеци, 1519.), Псалтира Вићентија, Божидарева сина (Млеци, 1546.), Јеванђеља, штампана у Мркшиној цркви, Пентикостра штампана на истом месту, Јеванђеља штампана у Београду, и т. д. Интересна је напомена Вукоиа о утицају пословичкога читања па грешке у иисању. Саме примере Вук је поделио у четири групе: у првој су групи примери из црквених књига, уз које су упоредо штампани исти примери из рукоииса посрбљени, у другој су групи нобожне приповетке, у трећој нримери из прве половине XVIII века и на послетку је писмо иећскога патријарха Максима некоме кнезу Раичу, од 1667. године. Под бројем Б1 је чланчић о српској просодији, који је прво био штампан у Миклошића 81ау18сће ВЉИоШек. Ту је прво Вуково писмо Стерији, у коме указује на грешке, које је Суботић био учинио у својој радњи о српској појезији, и овога упућује да то исправп у чланку, који о истоме предмету спрема. После је Додатак, у коме се Вук тужи, како Стерија није поступио по његову писму. После овога говори о прелансењу нагласка с једног слога на други и о дужини неких слогова. Иоследњи приложак у скупљеним граматичким и подемичким списима је Вуков чланак „Срби и Хрвати", који је овде прештампан из 31. броја Видовдана за 1861. годину. Вук је овај чланак био написао, поводом Шулекова чланка „ВгМ 1 НгуаН," који је био штампан у Невену за 1856. Вуков је чланак знатно краћи од Шулекова. Ту Вук огледа решити питање о Србима и Хрватима, које, на жалост, ни до данас није скинуто с дневнога реда као решено. Вук остаје ири своме ранијем тврђењу, да су се Хрвати одржали још само у Чакавцима, иначе да су сви остали, које Хрвати за Хрвате сматрају само Срби. Држећи се сведоџаба Константина НорФирогенита, огледа одредити и станиште правим Хрватима. Да би задовољио Хрвате, пристаје на овај модус: сви су православнп Срби, католицима оставити да се сами изјасне, па који се 90