Просветни гласник

26

наука и

настава

животу то су живци и мозак, а у друштвеноме, државноме шш народноме, то су школе, то је просвета, то су живи радници њени, а највише учитељи и свештеници. И доиста, мало је претерао онај фидософ , који је рекао : „ Дајте ми школу и учитеље, па да вам за сто година начиним од народа што год хоћете". До рада учитељева дакле, не само у школи него и ван школе, стоји много хоће ди један народ ићи у напредак пли у назадак. Зато је сваки учитељ дужан, да промишља, како ће његов рад, и у школи и ваи шкоде, пћи у придог напретка народнога. Зато је опет дужан да проучава живот народни п изнадази све шта му смеће а што га унапређује, па онда да се стара, и речима и дедом, да се сметње откдањају а добро увећава. Ади у овоме добро треба да иази, да не иде на странпутице. И закони природни су скривени за многе даике и почетнике научнике, а друштвени су још скривеннји. Социодогија је најновија и још најнеразрађенија и најнепознатија наука. Зато се не треба лако одавати којекаквим даким, произвољним и Фантастичним теоријама, које убрзо могу да поруше готовпну, а да не дигну ништа ново. Ваља чувати народне особине и ону • тековину, коју су досадањи вокови и генерације донеле, па пазити да се из њих, поступно и органскн, развија више ц боље. Историја нас учи, да су доше продазиди сви народи, који су хтеди да пређу нагло из једнога стања у друго. То је, као и кад биљка промени кднмат, или животиња храну и начнн живота. А најпоузданије је, ако народ чува своје старе установе и особине, па новима, напреднијима, прелази поступно, колико је могућно и у колико се стварно докаже да су оне боље. Зато, место свих теорнја политичких и друштвених, о реФормама н новом уређењу друштвеноме, ми бисмо мдадим почетницима учитељима препоручиди, да ироучавају свој народ и особине његове, да се упознају и с појединим установама у њему н о њпма самима на днцу места промншљају како би могло што боље да буде. Овакав рад водиће их увек на реалан пут, те ће рачунатн с људима онаквима какви су, а неће замишљати анђеле. А ово опет водиће их другој истпни, водиће их на тачно схватање: да све стоји до људи, све заниси од онога какви су они. Зато ће додазити до уверења: да ваља стварати људе, а с њима ће се и установе саме поправљати. И поправљаће се поуздано у онодико, у колико су људи сазрели за њих. А овако резоновање, овакав пут логнчки, враћа учитеља просветника опет на његов прави позив: на сиремање људи за већи, бољи и савршенији рад

и живот друштвени, на истинску и свестраиу бригу о подмдатку народноме, па просвећивање народно и шкодом и ван ове И тек онда он види, како му је крупан и важан задатак поверен. Учитељ се јавља у држави према властима, према грађанпма и према себи равнима, према друговима својим. Од власти најбдиже су му, с којима највише носла има: министарство просвете, начедство окружно, начедство среско п месни општински суд. Што су год више ове власти, то су одношаји мањи и лакши, јер се има посда с образованпјим људима. Што су ниже, то су и ближе, те су одношаји и разноврснији и тежи, јер се има посла с мање образованим преставницима њиним, а често се впше мешају и личнп мотиви. Власти престављају цедину друштвену иди државу и спагу њену. Зато су оне старије од поједипаца, и појединцних морају сдушати. Ако се поједпнцима учини што на жао, они имају право на жадбу, ади никако на пепослушност. За ово посдедње се казни. Зато и учитељ као и сваки други грађанин сваку наредбу, пресуду или осуду државних вдасти има просто да прими и потпише, па посде, ако му је што неправо, да се противу тога редовним путем жали. Власти се дакле само могу модити, њима се може жадити или тужити, али оне се не смеју грдити, омадоважавати, исмевати и њима се не сме противнти. Ко то чини, он дичи на непослушно дете нли чељаде у задрузи. А што би више. оваке чељади било, то би и овака задруга била трошнија и слабија. Особпто учитељ ваља да пази на своје понашање према општинској и среској вдасти, У срезу су практиканти и писари, па, на жалост, често и канетани, мдади људи, који место вдасти и закопа хоће да протуре своју вољу, а нарочито у партиском погледу, при изборима. У општини су опет прости људи, који су одвећ смешни и несносни, кад се осете сила, кад им се да власт у шаке, и кад се осете „у чем нису били". Они хоће да се покажу „вдаст" и криво им је, и нађу се лако одвише увређени, кад их ко не „верма". Зато често, п без друга узрока, гдедају, да он осети њихову власт.*) Као и образованијему, учитељу је дужност, *) Да наведемо овдеједан кдасичан случај. где је учдтељ много олонкрао преставницима општинским, а ови опет нису то »трцели'* као »власт«, него су хтеди да му обију »рогове. У селу С* учитељ је (М. М.) по својим »политичким« начелима« црипадао једној цартији, а кметови опет другој. Већ ова суцротност у »начелима« није јачала љубав између њих, него је одржавала запетост, која је само тражила прилике да се исцољи. И она дође. Учитељу разбијена три прозора на школи, и он подноси акт, којим тражи, да се прозори оправе. Општински суд враћа акт, не примивши