Просветни гласник

5*

\ * НАУКА И НАСТАВА

Чим се појаве више шш мање стални облици и асоцијадије, одмах је тиме спремљено земљиште ,ча право догичко мишљење, које је у почетку веома несавршено. Оно се у овом добу познаје ио овим особинама: 1. Ногрешно индуктивно мшиљење. Опазившп особине каквог нојава п сретнувши други нојав сдичан с првим, дете мисли да су и у другом појаву све особине онога првога. И кад дете на известан начин поступи у једној истој прилици, оно ће ноступати тако^ исто и у свима другим сдичним приликама, не обраћајући пажњу на то што су оне у нечему и раздичне. Опажање сдпчностн дечји ум дакше схвата него осећање раздичности. То је и појамно. Наћи сличности значи упореднти нову нојаву са старом, већ познатом. Такав посао врши се сам собом, сдичности се подударају и привдаче се, једна црта изазива у памети другу. Опажаље раздичности оснива се на образовању нове појаве, које до тада не беше у свести; земљишта, привдачне тачке за њу нема у пређашњој појави, коју је свест пре тога усвојила. Зато дечји ум у почетку нагиње пр е сличности а не раздичности; зато су аналогије, у којима се ио једном сдучају цене мпоге сличне нојаве, врло обична ствар у раним годинама дечја живота. 2. Друга је карактерна особина дечјег мишљења: механичност. Налажење сдичности и ако је то радња интелектуадног карактера, бива код деце доста механично; остаде умне радње њихове норажавају нас својим механичкнм обликом. Пробајте да играте с дететом „жмурке", па ћете видети како се дете крије све на истим местима, и у том поступку нема неке његове нарочите вештине. Ако сте што год детету испричали, оно ће тражити да му исту причу у неизмењеном обдику поновите више пута. Све нове варнјације нису му по вољи, у причи оно види приповедање истинитог догађаја, и зато му нове варијације изгледају као напад на истину; дечје игре у првим годинама оддикују се подражавањем и са-

35

мосталности мадо имају. Све своје радње, речи, игре, дете води да ионавља безброј пута у истоветном обдику, а све ово сведочи да у дечјем мишљењу царује механичност. Ова особина оправдана је и може се лако разумети, јер је немогуће да дете од једанпут иди брзо пређе од простог усвајања материјада к стварању, а детету и најиростије ионављање прибавља ведико задовољство. В. Трећа карактерна особина дечјег мишљења јесте конкретност и фигурисање. И мишљење многих одрасдих људи и жена одликује се конкретношћу, тј. неснособношћу држати се у СФери оншности и апстракције, п брзом замепом општих и апстрактних појмова, оделитим стварннм сдикама. Еод деце нема многих општих и апстрактних елемената у мишљењу, за то им је конкретност врдо природиа умна појава. Сем тога, дечје мишљење оддикује се Фигурисањем, тј. живим, јасним стварањем одедитих слика у свести. Многа деца са необичном тачношћу сећају се боја, звукова, сдика тако као да виде и чују ове појаве и предмете. Усдед овога, сећање и мишљење код деце једначи се са Фактичним догађајима и опажањем оних појава који се пред децом догађају; граница између субјективног (мисленог) и објективног (спољашњег) света код деце је у неколнко потрвена; зато се код њих лако меша објективност са субјективношћу. Из ове карактерне црте дечјег мишљења произлазе многе, на први мах доста чудновате, појаве; нпр. деца по неки пут потврђују стварност оних Факата, о којима су она само размишљала. Она уверавају, да су видела таква и таква лица, да су била сведок тим и тим догађајима, а у самој ствари она се нису ни налазида са тим дицима, те нису ни могда бити сведок уображених догађаја. Даље развиће дечјег ума, а особито од онога доба, кад се почне систематско васпитање деце, огледа се у поступном губљењу речених особина и у прибдижавању к типу мишљења одраслих људи. (НАСТАВИЂЕ СВ)