Просветни гласник

}

78 ТТАУЕА

Потиунија је ова овде предложена редакција од досадашње, Б1то севзразом „телесно и душевнообухвата цео васпнтаник, онакав каквога је Бог дао на свет, целокуина његова нега, не дедећи је, по старинском начину — а као што и данас пеки педагози чине — на само телесну п на само душевну па остављају телесна негу породици, а за школу задржавајући само душевну, услед чега су поницале толике штете за телесио развијање дечје у школи, да се данас најживље претреса то питање, како у круговнма лекарским, тако и васпптачкпм. Даље ова, иредложена редакција овога члапа потпунпја и целом другом алниејом, којом се изближе одређују иојмови о дечјем развијању телесном и душевном из прве алинеје. Ово је пеопходно потребно, да би се избегло једнострано схватање горњих израза, и да се не би по закону духовне инерције отишло иа праксп опет на сгару непотпуност, изостављањем или запостављањем једнога или другога главнога састојка васпитања, једног или другог чпниоца у развијању. Сувременија је предложена редакција, што се њом, место досадашњег средњевековног „ширења по пароду знања, вере и морала" сувременим научним изразом „развијање" означава оно, што према сувременој науцн о васпитању чиии праву суштину васпнтању, а осталоме је дато право место. " * * * Горњу. нову, редакцију првога члана Закона о осн. школама, усвојио је, на мој предлог, и проФесорски савет Учитељске Школе, при претресу привременога пројекта за закон о изменама п допунама у Закоиу о осн. школама, којом су приликом неки изразн у мојој првобнтној редакцији замењенп. (Израз „у дечјембићу" додао сам ја сада). Сретен М. Аџић, проФесор Учит. Школе

УЧИТЕЈБ ВАН ШКОЛЕ (Свршетак) IV Учптељ у пбродици „Породнца је она освећена основа, која. је темељ сваког друштвеног развића и напретка. Породица је она чињеница, која је с друштвом тако тесно спојена, да је њено опадање или напредовање то исто, што и опадање п напредовање друштва. Породица је темељ свих моћних и напредних

НАСГАВА

народа; она је жртвеник, на коме се обдагорођавају п освећују човекове дужности. ,....Породица је оно, што је најдрагоценије на земљи. Иородица је живи извор сваке радости, труда и енергије у ширем кругу. Породица је стан, у коме се никад пе гасн свештени пламен љубави. У породицн се освећује брак, а узвишавају се и освећују муж и жена; у породици човек бпва већи од себе; учи се реду, штедљивости и смерпости; умерава свој егоизам, сујету н страсти, веџба се у самопрегоревању, мудрости п уздржљпвости. У нородици човек зна и разуме: зашто постоји и зашто радн. Зној лица његовога весели срце његово, јер је за оне, које љуби. Његове бриге за материјалним благостањем немају себпчњачког карактера, јер су украшене и окићене накитом љубави. Жена, ио природи нежна н осетљнва, бнва у породици нежнија и осетљивија у љубави и оданости према мужу и деци. Сиојој физичкој немоћи она V породици налази заштите; осигурава смерност и достојанство своје ; избегава. безбројие оиасности, којима је изложена жена ван породице; а од својих лепих особина чини благородиу употребу. Породица је школа морада. У породицп се развија све, што је у човечјем срцу благородно и здраво. У породици се њезиии члановп уче правди, истини и добру. У породици се сви осећаји иретварају у дужности, које бивају лаке и слатке. У породичном склонпшту негују се слабачка деца, која би била и сувише несрећна без родптељске заштпте. У свештеиом породичном кругу развпја се свесност детиња, и оно се учи, да своје очн подиже к небу, да радо слуша и да хоће све што је добро, да избегава све што је зло, и да испуњава дужност пз љубави. У породици веје дух љубавп, којп узајамно спаја и родитеље, и децу, и браћу. У породшџГсе губи слика нпштавости, коју човеку стварају усамљеност и пустиња. У породици нестаје оне страшне празнине, коју у човечјем срцу ствара осуство некога, коме је могуће да разуме и осећа наше радости и жалости. У породици налазимо олакшицу свих друштвеннх невоља, које нам загорчавају дане. Кад се облаци и буре спољашњег живота окоме противу нас, у нородици нас чека пристаннште мира н радости. Еад несрећа нека испуни тугом срце наше,. ми из неисцрпне породичне љубави добивамо моћ и силу, да се одржимо и не клонемо са свим. Па кад би нас, ако је могуће, и цео свет оставио и устао противу нас, чланови наше породице оиет нас поштују и љубе. Породична љубав претвара дом у рај. Колико ли благо губи онај бећар, који у дому не налази одмора н уживања! Куд год иде, свуда је стран. Ни једно срце не куца за њим.