Просветни гласник

ИАУКЛ И НАСТАВА

доба, које је доба рада иужешности, доба културне п иривредне утакмиде. Оно за нас, Србе, има нарочити значај особито у данашае доба, када смо поплављени страиачким производима, и када се у мирно доба кршн над нама нривредно завојевање, које је страшннје н опасније од иолитичкога. А то је, оиет, могуће стога, што ми нисмо у ручним радовима толико вештн, да се наши производи могу такмичити с њинима. Техннчкнм васпитањем у осн. шкоди хоће се, да се нодмдадак народнн од мадена привикне ручном раду, да се у омладипе положи осно1! за правилно развијање руке, ока и мозга за сваковрсне техничке нроизводе, и да се будућн грађани још као деда слријатеље с ручним радом. — А главни узрок, што овако важног дела васпитања нема у данашњим школама, у томе је, што њега нема ни у гдавној замисдн о основним шко.гама, која је исказана у ирвоЈ! члану Закона о њима. Ето, тих штета за основно школовање од иепотнуности првог члана закона о њему, који ч.ган одређује правад и даје карактер и цедом закону. На завршетку, као доказ о непотнуности првога члана садашњега закона о основним школама, наводим и то, што се у њему помпње, Јгоред спреме за грађански жнвот, још само н снрема ,за учење у средњим школама". Овим пије обухваћена спрема за ниже занатске и привредне школе, за продулгпе, ниже трговачке и друге стручне школе нижег реда, које нити су нити треба да су „средње" (срсдина између нижег и вишег школовања) већ које треба да заокруг.-ђују н допуњују нигие школовање. Толико о ненотиуностн овога плана. Несувременост првог члана у данашњем закону о осн. школама огледа со најјаче у оној речениди где се вели, да је осн. школи задатак да наставом и васнитањем . шири по народу основе знања, вере и наравствености". Овакво схватање задатка осн. школе јесте остатак још из средњега нека, када је мршавим нарохијским и манастирским школама заиста и био задатак, да. уз мршаву писменост, шире по народу оспове вере. а уз то у иитањима и одговорима, и по нешто знања о наравствености. Данас је такав задатак иосве несувремен. Он се данас сматра не као главни, већ као задатак другог реда, који из главнога излазп сам собом, као последида. Тежиште васпитнога задатка данас је померено на другу тачку. Ту је тачку одредила сувремена наука о човеку, одредиле су биологија и психологија. Сувремена наука о васиитању обележава данас то тежиште свога задатка изразом: развијање. Појам о васпитању, иросвЕтни гдасник 1898 год.

своди се данас на појам о развпјању, а појам о васпитавању на појам о утицању на ток развијања дечјег, те да он иде правилно, нрема законима биолошким. Прсма томе и главни и најближи задатак основне- школе може бити само у томе, да ради иа нравшшом дечјем развијању телесном и душевном, те да би се тим развијањем постигао даљи, нрактични задатак: основна ирипрема васиитаннка за грађанскн жнвот н за даље школовање. Ширење по народу знања, вере и паравствености, јесте још даљн задатак, који излази као последида, као продукт школина рада иа дечјем душевном развијању ; јер школа запста и узнма материјал, на ком се деда вецбају, те се развијају душевно, из областн знања, вере н морала. Ово сувремено схватање задатка васпнтања требало би без сумње, да се огледа н у нрвом чдану закона о осн. школама, у коме се говори о том задатку, у колпко се он односи на васпитање у основној школи. Толико и о несувремености овога законског члана. Пошто су овако претресепе све главннје мане првога члана данашњег Закона о основ. школама, могуће је приступити новом редиговању тога члана. На основи свега изложенога, редакција овога чдана могда би се удесити овако: Основној школи је задатап, да иравилно развија децу телесно и дугиевно, те да иостави (у биКу дечјемЈ здраву основу за грађански живот и даље школовање. Телесно развијање обухвата негу здравствену и техничку, а душевно — интектуалну, моралну, религијску и естетичку. Оваква би редакција овога члана бида на сваки начин и одређенија, и потпунија, и сувременија. Одређенија , — што у њој нема онога „главног* задатка, који и није главни, а без изреком одређеног сиореднога, већ је оно што чнни суштину васпитнога процеса, правилно развијање дечје телесно и душевно, истакнуто као једини и прави задатак, а остадо.је означено као последида овога одређујући тиме правац развнјању. Одређеност се у овој редакцији огледа даље и у изразима; „правидно" и „здраву основу". Првим изразом су обухваћени хигијенски и психодошки захтевн, другим — друштени и државни. Овим је означен, у исто време правац, како онима који буду удегаавади наставне програме, тако и онима који буду радили но тим програмима, а под окриљем измењеног и допуњеног Закона о осн. школама.

11