Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

не треба да поремети њихов мир и елогу. Никаква ситница не сме да буде важнија од онога што је најкрупније, од њпхова мира и породичне среће Пород је средпна, на којој се састају и око које се крећу заједно муж и жена, отац и мати. Ту они најбоље виде, да су једно. Пород је њихова заједпичка имаовина, заједничка брига, заједнички понос, заједнпчко дице п образ. За пород свој, за срећу његову, они живе обоје. Без порода бшш би као земља без биља, као дан без сунца. Народ мисди, да и прасад попова и учитељева треба да буде другојача и паметнија но друга. А шта је остало онда за децу? И допста, учитељева и деца морају да буду за углед, као прпмер другој деци. Зато и поступање према њима мора да је онако, како би она могла битп таква и како бисмо препоручилп другима. Овде се тек учптељ јавља у своме нравоме позпву, у својој струцп и ономе сазнању, које му је дала стручна школа, коју је свршпо: па нека сепокаже. Извеспо. много што шта од опога што је учио нзгледаће му нетачно и само као лепа жеља у теорпјп; а у многоме које чему опет пеће моћи да се отргне од уобнчајених предрасуда. Али што впше буде о свему мислио и тачније огледао, то ће правилније мишљење утврдити и наићн ће на правилнији пут у васпитноме поступању своме. Главноје само, да се истински посвети своме послу и у кући и у школи. Нека се сети, да срећа оних црвића и црва, и у кући аеговој и у школи, у првом реду стоји до њега, па ће видети колики му је посао поверен и с каквом преданошћу треба да му се посвети...Учитељ је глава своје породпце; а ви знате, да до главе много стоји како ће бптп и осталим органима којп су под њом. Зато свака погрешка његова не свети се само њему, него се огледа и па породици његовој. А одавде се види, колико учи-" тељ мора да буде промншљен и пажљив у целоме жпвоту своме. ■ Учитељ се јавља у породпци пли кући и као аривредшж. Без разних намнрница не би могле да се подмирују жпвотне потребе. Што је више ових намирница, то се обично вели да је боље: човек је онда имућнији; а што мање, то је горе: онда је сиротнији. _Кад смо сиротнији, онда немамо доста ни за себе ни за другрга; а кад смо нмућнији, онда имамо више, и онда је дужност свакоме и човеку и учитељу, да се стара о својој имаовини, те да има колико може више. Не мислимо пикако, да је тече на недопуштен начин и на штету свога високога позива; али мислимо да је н учитељу не само слободно него и дужност: да привређује ко-

лико год може више и да то расиаређује и штеди онако како ће највеће добити иматн одатле и за себе и за свој позив. Неосновано је и неупутно свако особењаштво, испосништво, пустињиштво п нихплизам, јер не ноди ничему. Истина, учитељ може бити и пуки сиромах, а предан своме послу н какој идеји. Али такав никада не може учинити нп за себе п своју спрему ни за своју породицу, ни за другога онолико, колико може имућнији. А шта да кажемо о весељима, о радостима, о путовањима п провођењу, о школовању деце птд. ? Учитељу је дакле слободно, да на ноштен и морално допуштен пачин привређује колико год може, без' штете и за свој позив н углед, и да буде иример у штедњи и у паметноме распореду онога што има. Највише је учитељу донуштено, да се бавн градннским пословпма: гајењем цвећа, поврћа и воћа; даље гајењем пчела и свилених буба, живине н тако даље. Њему не би било неприлнчно и забрањено, да држи и по једну добру краву и да је храни и знми и лети онако како се то чинп у другога образованога света, где нема пусте земље и где се стока гледа као п човек, те да н тнме послужи за пример својој околини. Учитељ би могао да има и нешто непокретна имања, као и други људи, а без пггете за свој позив и углед, само кад би то допуштали данашњи чести и одвише штетни премештаји. Једино трговина, по самој прнроди својој, да учитељ купује јевтиније па продаје скупље, не би доликовала позиву учитељеву. Учитељ нп мало не треба да се стиди телеснога рада у опште а особито градинскога. Унраво, све своје сдободно време, сав свој одмор од умнога рада учнтељ ваља да проведе у својој и школској градини: спремајући земљиште, сејући, садећи, пресађујући, плевећн, окопавајући, заливајући, правећи стазе, калемећи или радећи ма што друго и у школској радпоници, радећи што за себе, кућу своју илп школу. Учитељ ваља да је самим собом деци иример у раду. Она прво ваља да виде, да није срамота радити, но, на против, да је већа п грехота и срамота не радити и проводитп време у лудо. Још овде ваља да виде, да је време новац, па да се уче да га штеде. За тим ученпцн ваља да гледају, прегледају и прпмају и то: како учитељ што ради. Угледањеје овде најмоћнији начин. Кад ученицн внде од свога учитеља и да треба и како треба што радити, онда ће се они грабити ко ће нре и боље нешто урадити. Тако, рад учитељев у градини неће бити само од привреднога него и од в'аспитнога значаја.