Просветни гласник

» НАУКА И

На иослетку ваља запамтити, да свака ствар, на и сам иовад, кад се чува, може два три пута више трајати но кад се ие чува. Зато ваља и себе и све своје навикавати, да чувају све што могу боље, да све држе у реду, да нншта не киаре и немарљнвошћу чине да што пропадне. Иа кратко, учитељ, његова жена,, деца и његова кућа ваља да су жпви нрнмер паметне тековине и мирнога, срећнога живота. Што је сунце међу планетама, то учитељ ваља да буде не само у околини него, и још вшне, у породици својој. V Учитељ у себи самоме Ми смо прн крају овога посла. Ово је последњи чланак не само овога оДељка о учитељу ван школе него и све ове припреме за најважнији н најтежи рад васпитни. Говорили смо о учитељу у школи, у цркви, у државп, у друштву и у кући или породици, н довели смо га до саме његове личностн. На свима овим иољима, у свима овнм среди• нама, учитељ може бити добар, сиреман и срећан у вршењу својих дужности, на опет да. се у дубннн душе евоје осећа незадовољан. несрећан, изгубљен, очајан. Или, обрнуто. Код највеће неспреме и неуспеха у своме послу, он се може осећати срећан, блажен. Ово друго је немарност, н водн у блесавост. Оно прво је знак веће савесности, већега осећања дужности н части, али води носиоца свога пропасти. На овај начин би и он урадио мало, као п овај други. По томе, с моралне стране је и оно прво за осуду као и ово други. А из овога се види, да учитељева унутрашњост моаге силно утицати па његове радње, његов живот и вршење дулшости. Зато и треба одвише да пазп на њу. На нрвом месту учнтељ не сме да буде амбициозан, славољубив, сујетан. Он не сме да тражи више захвалности и нрнзнања но што заслужује. Још внше. Он не сме да тражп нн онолико овога, колико у истини заслужује. Ми не радимо добро за захвалу, за признање и хвалу, но што смо дужни, што имамо у себи уверења да је тако добро, и треба да налазимо награде и насладе у томе, што смо то добро урадили и на тај начип извргиили своју дужност. „На свету брале нема благодарности", рекао је песнпк; и онај који је очекује, па је не добије, биће најнесрећнији створ, пашће у очајање, малаксаће и иостаће немаран у вргаењу својих дужности. И чесго баш они, који су били најактивнији, постају временом најнемарЉивији и најнераднији, само с тога, што су у њпх у почетку

НАСТАВА 81

биле нечисте побуде, што су очекивали благодарност, која није дошла. Противности се додирују.... У животу често, место благодарности, човека још сусрећу: завист, мржња, грдња и неправда. Свет је несавршен. и често не разуме наше најплеменитије жеље и напрезања. Учптељ и овде треба да је велики, већи оддругих; да се не боји да ће му то умањити праву вредпост његову, и према томе, да се у томе нонаша с пуно такта. Неразложни нападаји могу само створити у читалаца или слушалаца нетачно мишљење о њему, а тиме његова ирава вредност не губи ништа. Ту се само не задовољава његово самољубље и сујета, и налази се увређено његово частољубље. Зато овде н мора да буде врло пажљив, да у своме понашању ирема овоме буде хладан и скроз објективан. Увек мора и себе узимати као личност, која може да погреши п сгвари посматрати као да се тичу другога. Овде је најглавније, да ништа не чини у љутини. Као што у школи не треба да казнп кад је љут, тако и овде он не треба у љутини да одговара, да се брани, ни усмено ни писмено. Јер је извесно, ако и не пзгуби у разлозима. да ће изгубити у такту и угледу своме. На другом месту, учнтељ не треба да буде тужан, снужден, иовучен и суморне нарави. Оваква нарав изазива у других сажаљење и лако се наљути и иађе увређена. Људи оваке нарави обично мисле, да се о њима говори и онда, кад на њих ннко и не мисли, и све им се чнни да их други оговара, да их исмева итд. Зато виш.е мрзе људе и лако се завађају. С тога ова особина није добра за друштво, Али је она још шкодљнвија за имаоца њена. Она чпни, да он не осећа и нема ни пола оне среће што је човек може нмати и осетити у животу своме. Срећа није само у јелу и пићу и телесним насладама. но још много впше, у душевнима. И што је год човек образованији, то су му телесне насладе споредније, а душевне главиије. Душевне долазе нз уверења да радџмо добро да чиннмо оно што треба, и јављају се у унутарњем задовољству- и веселости. Учитељ ваља вазда да буде свеж, весео, отворен , и према свакоме љубазан и искрен. У почетку можда ће кроз ово расположење његово ировиривати и по мало лакомислености ; али годинама долазиће све више озбиљности и мирноЛе, која ће му с љубазношћу н веселошћу давати тип најбоље нарави и израз извеснога достојанства. Да би учитељ одржао ово расположење и да би могао издржати и вршпти све оне многе и премноге дужности своје и у школи и ван школе, потребно је, пре свега, да буде здрав. Зато највише