Просветни гласник

наукл п настава

ног туђег језика, а у шестој ваља — вели он почети систематко изучававе граматнке!... ХауФе говорн о учењу једног туђег језика до шесте године. Наше, руско васнитаван.с иде још даље: код нас се држи, да дете може нре школе научити два иа и три туђа језика ! Тако се детињи ум може упоредити са врећом до врха набијеном звучним артику.шсаним сликама!... Чисти тип слушног артикудисаног ума јесте овакав: кад човека запнтају: шта себи представља кад чује ту и ту реч? он одговара: „чује.ч реч, а.1и ништа не видим". Ум у коме превлађују утисци мишиКног осеКањи. У одраслих је људи овакав ум врло велика реткост, али код деце је обична појава. Деца се „одликују веома великом окретнотћу; она не седну нити се одморе док не засие, — непрестано се крећу, трче, скачу, пузе, иењу се, претурају. Зато је количина мирићних осећаја н нрестава у њиховом сазнању г.рло велпка. Осим обичних иокрета, она имају још и покрете које чине при говору. Ми врло често мислимо говорећи; код деце је такво мишљење ређе, јер се њихово мншљење у опште карактернше очигледношћу; у место речи дете чешће показује слике. Што год се внше тип дечјег мишљења приближава типу мишљења одраслнх, то ће и мншљење помоћу речи бити све јаче, а ликови и слнке губе се и бивају ређе. Кад деца мисле речима онда их полако изговарају мичући уснама, те се на тај начин мишљење извршује непрекидним низом слабих мишићних осећаја. А по неки пут деца, и нехотице, мисле гласно, што се често дешава код одраслих. На тај начин је мишићни осећај у непрекидној вези са детнњим умним животом: оно се или покреће с места на место, или врши покрете прп размишљању, тпхо говорећи. Ово преовлађивање мишићних слика на другима појачава се још неким особитим околностима. Нека занимања нотребују специјалне веџбе у покретима. Таква занимања јесу: пајаци, каменоресци, скулпторн. У данашње доба пуно је деце — пајаца — који у раном детпњству врше највратоломиије еквплибристичке шале. За овакав је рад потребна добра мпшићна снага и фино разликовање покрета. Сва вештина пајаца састоји се у томе, да уме добро разликовати узајамни рад мишића, њихово груписање, а тако исто и етупањ напрезања сваког мишића посебице. Најмања погрешка у овоме разликовању може имати веома кобне последице. Резачи и скулптори мање пуне свој ум преставама кретања него кловни, али н код њих постоји

надмоћност осећајно - мишићних над осталим преставама Н. пр. у Жихаила Аџнела преставе покрета рано су достигле свој врхунац. Његов отац га даде доиљи, која је била жена једног тесача. камена и живљаше у једном селу близу Флоренццје. У томе селу становници се занимаху већином тесањем камења, њих су позивали на грађевинске послове по градовима и замцима, а архитекте и вештаци пз целе Италије долажаху у ово село за материјал. Звизга пиле („турпија"), звук и лупа чекића беху за Анџела песме, које га још у колевци успављиваху. Његове су руке. рано очврсле од нграња са камењем и од куцања чекићем, кад је у селу већ порастао. Доцнпје је и сам овај велики уметинк говорио, смејући се, да је љубав према своме позиву усисао са дојиљиним млеком. Дадоше га у школу. Тамо није волео учити латински. Бегао је од школе и крио се којекуда, или је шарабатао по школским дуварима и по својим књижицама угљеном и кредом. Али су дечаку ове „дрљотине" ишле од руке, и оне су се у прошлом веку показивале туристима као важне реликвије поред осталих његових младићских слика. Чудновати вештачки пронзводи у Флоренцнји задобијали су га, и Анџело је, још дететом, више пута нодуже застајао поред какве статуе на пијаци илп код какве продавнице, на бленуо дотле, док му иеприметно из руке не испадне по која књнга или бележница. У неких лица, као што су глухонеми и слепорођепп, преставе покрета неопходно заузнмају веома видно месго. Но потпуну превласт добијају ове јфеставе онда, кад лице, услед несрећног случаја, изгуби све чулие органе, па му, као једнно средство за споразум са спољним светом, остане орган осећајно-мишићни. Таква је била, необична у својој врсти, нека Лаура Бриџман. Она се родила 1829. године, и носле две године ослепи у лево око а на десно је могла видети само јако осветљене предмете. У седмој години је са свим ослеппла. Језик је изгубила заједно са слухом у другој години, а мирнс и укус сачуваше се, али у врло малој мери. У осмој години издаде је и орган мириса, но доцније могла је кухину погодити но мирису, а тако исто и но неко цвеће и друге сгвари јаког мириса: укусом је сазнавала кисело, слано, слатко п горко, али не тако добро. Може се рећи да је ум Лауре Бриџман бно искључиво осећајио-нокретни. II осећање и мишићно чуло било је код ње необично 'развијено, три нут више него у нормалног женскиња. Она је живела 60 година (умрла је 1889.) и помоћу само једног чула одржала је своје тело у нуној сназп, па је уснела да ностигне и неко