Просветни гласник

142

наука и настава

назад, а у трепутку скока снажно је истурао руке у напред; полет, дат телу тежпном тегова на тај начин, саопштаван је у исти мах и ногама, чиме се поетизавала већа даљина скока; а да бп се скакач поузданије дочекао на ноге, он је у тренутку пада на земљу, брзо пстурао руке онет назад. 11 ри скакању на ниже, с неке висине, истрђавање се није допупггало; али су се скакачи у занијавању моглп и тада помагати теговима, које су у тренутку скока одбацнвали назад. Скакало се и с превртањем у ваздуху. Скакачи су стојали у реду иза новучене бразде у песку, с које су се истрчавали и скакали редом. Даљине иојединих скокова обележаване су браздама помоћу шиљасте куке. Резултат скакања утврђивани су нарочитим мерењем. Не може се поуздано рећн, да ли су се Грци вежбали у скакању моткама, ма да има потврде да су их, као и конља, употребљавалн за скакање преко већих јаруга, или за ускакање на коња. Тако исто неноуздано је да ли су имали п даску за скакање ; помиње се, да су скакали у дужипу с узвпшепог места (1за1ег), али је неизвесно, да ли је то било само земљано узвшнење. 0 успесима, иостизаваним у скакању, има н таквих саопштења, која изгледају невероватна, баснословна. Тако се прича да су ио кеки такмичари могли скочити на даљину од 50 стопа (око 15 метара). За Хиониса се вели да је скочио 52 стопе, а по казивању Овидија, Кротоњанпн Филос ирескочио је 55 с^опа! 1 ) 3. Вацање дискоса. (бнтхороЛнх). Још се у Одисеји находи описано вежбање у бацању тешкога котура на што већу даљину. Омир номиње камене и гвоздене котуре за бацање, а у доцније доба било их је и у од бронзе. Облик им је био сочиваст, тј. округла пљошта пешто дебља у срединп, каткад с отвором у средини, обично углађена и ишарана украсима. Величина и тежина дискоса била је различна према томе, да ли је намењена за вежбања дечака, или младпћа, или зрелих људи. За одрасле дискос је обично пмао у пречнику 30 см. и тежио је 1% до 2 кгр. ') 1Троф. ВШтпег не сумња у ведичину толикога скока. Он вели: »Неоиравдано је, кад се на основу данашњег гимнастич. васиитавања, које је иосве друкчије ирироде од јелинскога, а ири коме се еластичност жида и мишића ни ириближно не негују онако, као што је код Грка чињено из најраније младости, — кад се такве врсте сиособности, које се саоиштавају само као изузеди достојни дивљења, хоће да означе као немогућни. Грди су баш од скакача, као најобичнијих утакмичара, и требали да очекује онатну даљину скока; иначе би било непојамно што су Грди скакање, које је ио себи једно од најлакших гимн. вежбања, означавали као пајтежу иалестринску игру.

Игра се састојала у том, да се дискос баци на одређену даљину, или што је могуће даље. Утакмичар (сНзкоћо1), с диском у левој руцп (да не бп десну заморавао), долазио је па одређено узвишеније место (1)а11и«); за тим је узимао дискос у десну руку и нагнувши се трупом напред, мало удесио, а одупрвпш се левом руком о десно колено, опружао је десну руку с диском назад што више, размахивао њоме неколико иута у нолукругу, да би дискосу дао већи полет, па га је тада бацио, нагнувши се у том тренутку брзо на леву страну и ослонивши се чврсто на леву ногу. Мож.е се слободно претпоставити, да се је дискобол у тренутку бацања, истрчавао два-три корака, да би дао јачи нолет дискосу, као што то данас чпне ири бацању лоите иа куглама. Бежбање у бацању дискоса било је уведено и и у дечју гимнастику, п то за дечаке од десете године. 4. Џилитање (ахотоџбд или ттиуџђ). За ову игру употребљаване су дрвене мотке — џилати, с гвозденим шиљком, или и без ишљка, као и права убојна коиља. Џилитање је у прво време било чисто ратничко вежбање; алн га још п у херојско доба грчко находимо не само у припремама за борбу, иего и у играма. У гимназијама, за вежбање дечака и еФеба, употребљаванп су џилити без гвоздена шиљка с лакшим дрветом. Ири циљању у означен предмет, гађач се свом тежином ослањао на десну ногу, остављајући леву нешто мало напред; џилит је држао у десној руци, по средини, подигао га до висине ува и, диљајући, џилитнуо га. Џилити с гвозденим врхом имали су у доњем крају ремен, у који је гађач увлачио 2 прста (показач и средњи), спуштајућп палац на мотку, ослоњеиу на четврти п мали прст; у том положају рука је истурана назад и џи.шт упраљан к диљу. Гађање џилитом вршено је или обично у хоризонталном нравду, или бацањем у впс. 5. Рвање (ттссХгј). Ово телесно вежбање било је ие само најстарије, него и најомиљенпје и најраспрострањеније. Рвање је чинило и Најважнији део грчке гимнастике, јер је стављало у иокрет све мишиће и одржавало у напрезању дело тело. У њему се систематски вежбало како у гимназијама, тако и у палестрама, нри чему се обраћала пажња не толико на иросто јачање снаге, колико на окрепљење духа п издржљивости, за гато је ова игра нарочито подесна: огледањем себе у борби с