Просветни гласник

157

авантуристе прати родитољско око ауторово. Читалад осеКа ту везу и неосетно ностаје трећи у тој лепој заједницн срдаца. Јер љубав ауторова није само .ча свога јунака; она је генералнија јер се односи на сву омладнну и љене светле стране. па чак н на љене погрешке. Отуда и долази силно утицање овог дела и онај огроман интерес што га оно има и на младе и на одрасле. Са Змајевим иесмама ствар је нста. Није то ни лакоћа стиха, ни простота предмета, ни погођеност тона што чини њихову вредност. То је љубав Змајева за децу, љубав коју одаје сваки стнх, свака строФа н песмица. Ова љубав поправља и оно што би иначе било вулгарно; опа ствара лепим и оно што не иде строго у круг естетичностн и неносредно води од срца срцу. * Љубав је нсопходан елеменат за дечју књижевност, али није једини. Треба познавати дух и развиће дечје, а то је ствар веома озбиљна. У детета је све у стварању, у оном опасном стању кад ннје лако разликовати добре и лоше наклоности, кад је мучно одвојити корисап умнн рад од грозннчаве жудње за парадирањем, кад треба ојачати и органичавати вољу, чувајући дете од самовоље. Није све добро за децу,' што је примљено у књижевности. Деца гледају ствари и предмете у другој светлости; она, имају много вере а мало логичног размишљања; у њих осећање лакше ноникне али краКе траје, а од осећања до акције мање је одстојање но у одраслих. Не треба заборавити ни на живост њихова уображења, на јаку жудњу да то уображење непрекидно хране и надражују, на жељу да све сазнаду, протумаче и расветле. Дечји писац ваља да добро познаје ову бујну снагу коју му ваља ставити у покрет, овај дух у рађању коме треба руковођење смишљено и разумно, а свакад прорачуњено. Он треба да духовним оком види, бар у главном, све битне заједничке особипе којима се младост одликује, да уме ослушкиватн ударе дечја срца, да разуме потребе њихова ума, да уме одвојити добре инстинкте од лоших, и задовољавајући прве, да тражи дејства да сузбије последње. Гади тога иотребно је много носматрања, упорно изучавање, дружење с децом, јако знање психолошких закона и опажања. Никакви закључци а рпоп, никакве внсоко моралне и социјолошке теорије, ннкакав педантизам! Обазривост и савесиост прва је дужност дечјег писца. Поменути сваку реч, сваки нзраз, имати непрекпдно пред очнма тако еластичан материјал као што је душа дечја а уз то и психолошке принципе, и нзвесно лутања неће бити. А ако и буде иогрешке, писац ће моћи

мнрне савести рећи: Испуних све што мп беше дужност, а Бог једини не греши. * * Први је циљ дечјим књигама да омило само читапс. То су она дела, која се пишу за најраније детнњство, кад је тако тешко наћи мотивеза интелектуално усавршавање. Умни рад нијс нрпјатан деци, јер захтева ностојану заинтересованост, нажњу, мировање и известан мисаони ироцсс. У младо доба међутим активне су силе волико, снонтана енергија јака и дете је непрестано нодстицано на кретање, игру и Физичке забаве. Његове играчке прече су му него лектира; у њима су оживљени догађајп који задовољавају уображсље! њнма задовољавају своје тежње да господари, да се истакне над другима н најзад троши ироизводену енергију. Добро израђене књиге тада су од неопходне важности п номажу наставнику н васпитачу. Читање, које со као школска вештина с много тешкоћа обучава, лако се савлада, ако дете само добнје забавну лектнру, која ће побуднтп његову радозналост и привући његову пажњу. ЈГеља да н другој деци саопшти своја опажања, да нх заинтересује оним што је њому драго и мило, учиниће да дете чита и на глас, те да се и у том правцу вежба. Оио самообразовање увек је врло корисно: знања овим иутом добивена најпостојанија су, јер нису дошла принудом, без учешћа дечје воље. * Добра лектира задовољава прнродну тежњу дечју за сазнањем. Та тежња увек постоји, она је драгоцсн помагач васпитачу и сувремено васпитање има задатак да је развија, умерава и задовољава. Деца желе да посматрају појаве око себе; више од тога, деца желе да сазнају узроке тим појавама. Све што их окружава за њих је тајанствено, док не дознаду његову прнроду, улогу или узроке. Школа не може да потпуно изврши ту дужност; време је ограничено, број ђака велики н средства нису увек довољна. Ако породица није у стању да допуни школу — то је у нас најчешће — деца остају пезадовољена, и њихов дух склапа најнеоснованије н чудно хииотезе о појавама често врло иростим. Са тога страда њихово знање и учвршћују се празноверице тако опасно за напредак једног народа. Ваљана лектира надокнађујо недосгакак усменог тумачења и бар доиекле успева задовољити ову тежњу за истином, која се у виду радозналости рађа у деце. Њена је корист огромна, јер сгвара у деце извесну способност да правилно размишљају, да не изводе олако закључке и да не верују обманама .