Просветни гласник

158

Није довољно обогатити дечји дух знањем, иагомилати у њему неки број Факата и одедитчх нстина, већ га треба развијати. Сама знања не чине пптелектуално усавршавање, јер се оснивају на иамћењу а оно сдаби у току времена. Лектира међутим треба да развије све активне умне сиособности, и да од своје стране допуни рад који васнитач преду:шма усменом наставом. Извесно, дектира не мо;ке, или моа;е тек у ограниченом смисду, веагбати чула н уеавршавати моћ посматрања. То се двоје постиже ван лектире, у животу, под паметним руковођењем наставниковим. Ади она може нре свега омилети интелектуадни рад и концентрисати 'пажњу на извесна тумачења и изношења Факата и појава. Њом се може неговатн логичко намћење, јачати и нречпшћати уображење, стварати нравилно размишљање и логично суђење. Добра лектнра негује дух ; она га чува од обмана н забдуда; гони га нравим и редовним путем. Она не да маха софнзмима и олаким закључцима, већ преко извесних чињеница води к разумним решењима. * Ведики је утицај добре дектре на осећајни живот у деце. Пре свега, умерено чнтање, не на штету нгре и кретања, ствара ону дивну економију у времену без које пропадају и народи н појединци. Она спречава нерад. тако опасан за младе организме, јер се у њему зачињу клице греха. Рад уклања прилику за разврат, он не да да се скрене с ирава нута. Наизменичност паметне пгре н читања снажи органнзам и задовољава његове основие Нотребе — кретање п одмор. Ништа опасније него беспослен дух и физички нерад! То двоје гони на погрешке, од погрешака на пороке, од порока на злочине. Статистика налази највећи криминалитет у деце која су довршида основно образовање, а још пису ушла у какав озбиљан посао. II духу и теду треба рада; и кад нема корисног, они га налазе у увреди и нападу па друге, у крађи, скитању, наношењу штете итп. Удично васнитање изоштрава дух у нравцу антисоцијалном; оно често ствара маде таденте за злочин; оно има своје ђенцје зла. Све је у те остављене деце могдо бити погодно за васпитача, и као што је отуд постао бујан коров, могдо се под одличном негом развити корисно бнље. Недостајадо је само ваљане забаве, заинтересованости за умни рад. Њима није дектира отворида широко иоље за задовољење њнхове радозналости и тежње за сазнањем. Њихов дух остао је без културе, и остављен самом себи пробио је пут к зду, који је на несрећу увек утрвенији и с више помагача но пут к добру.

Пза неносредног морадног утнцаја, лектира има и посредан. Морадно васпитање, нретноставља три елемента: осећајни, мнсаони и активни. Бити моралан значи, пре све, осећати морално, за тим зпати раздиковати моралпе акције од неморалних и најзад осећање и знање свести на акцнју. Ова три едемента нису увек у хармонијн; човек може инстинктивно радити добро и бити карактер и не знајући да чини ведика дела. Моралност се насдеђује и постаје тако рећи саставни део човековеприроде. Исто тако и највећи теоричари морадисти могу бити груби саможивци, неморадни и неваљали, што није редак пример ни у прошлости ни у савремености. Најзад човек може осећати добро а немати моћи да га иснуни. Има читав ред људи који непрекидио греше а непрекпдно јадикују, којп проклињу своје грехе а сутра их опет настављају, који се себи заверавају а реч слаботињски газе једном речју има људи с добрим намерама а рђавпм делима. Међутим, независно од ове несугласности, ваља нризнати да морад напредује једино с интедектуалним развићем. Прошлост је у погледу морала гора од садашњостп, и што се силази ниже у погдеду цивплизације морад је све нпжи. Интедектуадно познавање добра н зла учвршћује ирво а изгони друго; многи греше не знајућн да чине зло, као што би чинили добро, кад би га познавади. С те стране деца највише губе и добијају : многе њихове радње долазе са незпања. Истина књигом се не постпже много у том погледу, п живот са својим практпчннм упуствима најбољи је учитељ добрих деда. Ади где живот не стиже није иогрешно дати добру дектиру — ако не помогне, одмоћи за цело неће. * Још једно осећање ■— поред осталих — задовољава добра лектира. То је естетичко осећање. Књига донуњује природу и помаже учнтељу. Добре песме, лепе приче, гатке и басне сем свог моралоног утицаја, поред сиоје користи за интелекат, усакршавају и природно осећање пријатности које лепи предметн изазивају у деце. Педагози често прецењују ово осећање, али одбпјајући опо што је излишпо речено у похвалу његову, морамо му нризнатн пзвесну важност за васнитање. Без њега пе би бидо могућно хармонично васпитатп човека, као што нн морадно и умно васпитање не би бидо потпуно. Међутнм оно је врло деликатно и захтева јаку обазрпвост у дечјих писаца. Опи га — жељом да моралисањем и предикама понраве омладину често занемарују, а то се љуто свети на њима самима. Дечје књиге у којима фи песме и нриче бпде