Просветни гласник

одене и ирикази

159

ружне деда сама иапуштају пре плп после, осоћајући ирема н>пма негодопање. Иа и ако се даду лавести, то је само док чист укус ие пробије свој иут. После се тражи оно што је лепо, или бар што није ружно, а напуштају сс дела којима се пређа естетичко осећање. * * * Лајвећа тешкоћа при иисању дечјих књига у томе је, да се језик н стил прилагоде дечјем рапумевању и умној развнјеностн. У малих иарода та тешкоћаностаје двојна, због страногкарактеракојнм се одликује писање и најбољнх књижевнпка Књижевне идеје о научним истинама да и не ј оворимо — у малих народа ретко поничу самостално. Оне се преносе из разних културних и књнжевних даљнна, често и без смишљеног одабирања. Кад се та нозајмнца вршп међу велнким народима, процес изједначења много је савршенији. Ирелазећн из сличнпх културних средииа, идеје губе првобитну Форму и националишу се у иово.ј постојбини. 0 малим народима ие бива тако. Притицај туђих идеја увек ,је бржи но њихова асимилацпја н људи их пре усвајају но што би их разумели. Уз идеје иде скоро неразлучно н сам облик, н књижевницн малих народа ретко успевају одолети утицају што га на њих има начин исказа. Њнма импонује Форма кадкад јаче но и сама идеја; она нма известан сугестивни утнцај на њихову Форму изражаЈа. Облик и садрашна асоснрају се у духу врло јако и човеку се чини да унропашћује и саму идеју ако је нздваја нз заједнице у којој ју је нашао. Ну има још нешто. Тежња за јачим књпжевним образовањем одводи .чладе таленте у туђе књнжевносги пре него што су у свом матерњем ностали мајстори и уметници. Међутпм тајне народиог језнка нису ни тако приступачне, нп тако лаке за разумевање, да за њих не би требало много озбпљног рада. Не умејући га савладати, писци му.радо окрећу леђа, нроглашујући га сиромашним и ударајућн у иозајмицу код суседа илн код својнх књнжевннх узора. Отуда је у нас постала реткост умети писати за народ, а готово велика вештпна писати добро за децу. Нн народ ни деца не разумеју говор конструнсан имнтацијом туђинштини, а књижевнпци оиет ретко могу напустпти своје тековпне, и свестн своја размишљања у нросте исказе народног језика. П што има књижевника ко.ји иокушавају изгладити несугласице чећ тражњом и понудом, њнма је теигко одржати границу пгго дели природност од извештачености и пријатну простоту од досадие вулгарности. IIРОСВЕТНИ 1'ДАСНИК 1898 1'ОД.

За дечју књижевност не могу се извесно, проппсати' правила језика и стила. У главном ваља избегавати све што не иде у књнжевни језик и што ремети његову јасност и чистоту. Ту су у првом реду стране речп, за тим застарелн изрази, неологизми, ировннцнјалнзми и најзад непотребно скраћивање нли сувише развлачење реченица. Опасно је уносити п двосмислепе пзразе, а од штете је ако се пређе мера у употреби речи у Фигуративном значењу. Изрази треба да су што је могуће јаснији, смисао непосредан, појмови тачно опредељеии. Треба се чувати излишних Фраза, општих места, непотребних узвика: свега што претрпава мисао и отежава разумевање. Као што је штетна непотпуност, овлашно наговештавање, кратке, недовољне рсченице, тако псто сувишност премаша циљ и у место користи доноси штете. * Дечји списи имају васиитни карактер и с тога иредмети који су у њима обрађени морају имати моралне вредности. Изгледакао да овај захтев највише 'смета напретку дечте књижевности. Људи у опште имају слабост да једни друге поучавају и да проноведима спасавају своје ближње. И што је најобичније, што су људи мање склони да делима иомогну друге, у толико су нздашнпји речима. У књижевности дечјој даје се највише маха овој нрецепторској страсти, и то често у толпкој мери да изазива досаду. Извесно, ништа није корисније но морална лектира; али лектира која ће тако распрострти моралне идеје као што цвеће испушта мирис. Непосредне сухонарне поуке не примају се радо; јер никакво туђе предвиђање не може заменити соиствено искуство. Не може се тражити од неонитних, младих духова. да старачким очима гледају на примамљиве појаве животне. Човек остаје хладан ирема наговештајнма на патње, којима иема сличности у прошлом животу. У омладине је иначе много онтимизма; нредосећање несреће минимално је, и у највећпм незгодама пре се иомишља на мален део срећних случајева но на велики ироценат иесрећних. Сем тога у деце акција је у јачој вези са осећањем но с размишљањем, н ноуке срачуњене на трезвено размишљање баш н да би биле примљене, врло се тешко приводе у живот. Међутим јако испољена морална тенденција апсорбује собом цео материјал једног чланка, нриче или песме, и ие да маха да се задовоље захтевн уметности. Тако страда осећајнп елеменат у корист чистог размишљања, п морални утицај у место да ојача у стварп ослабн. 22