Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

160

Кадје реч о моралу, ннје излишно напоменути једну опасност за дечје писце. Та опасност лежи у безграничној растегљивости моралних ногледа, и у нсприметној граници која двоји добра дела од злих. Ако је питаве о крајњим тачкама, пометње изпесно не може битп. Али има извесних Додирних тачака, има извесних мешовптнх акција у којима једни виде знаке моралности а други клице зла. Па он^а, прсд интересима у садашњостп било личним, породичним, државннм нли нацпоналпим многс иначе моралне појаве изгледају као нека врсга злочина. Шта бп се рскло о детету које бн реклс истипц непријатељима који сс извештавају о положају у коме је војска његова народа. Пс бн лп оно било једна врста јунака, ако би лажју навело непријатеља на погибију. Велнка реч Христова „љубите и непријатсље своје" и ако садржи узвншени морал, не би ли изгледала као напуштањс високих идеала патриотизма? Уз то, хришћански морал са својим идеалним сватањем долази но кадшто у сукоб с фнлософским концепцијама морала. Тај сукоб пролази у јаку супростност у извесним тачкама, кад је реч о законском или практичном народном моралу. Како би се могао примити морал извесних народних прича, или појединих басана и народних пословица, кад он истиче корист на рачун истине или човекова достојанства (приче народне о маћехи и пасторци; Доситијева басна о лаву, лисици и магарцу, пословице: покорну главу слабља не сече, нрема глави и оца по глави итд.)? Међутим тај морал није у основи погретпан, п у извесној мери акције које он преиоручује, користећи лнчности, не штете друштво. Ствар је само у питању времена; што је морално с погледом на садашњост може бити неморално, ако се зампсли у будућности. Сем тога тешко је илвесну радњу издвојнти из заједнице с другима и квалиФиковати је у погледу на њену моралност. Помагати друге ствар је племснита, али може да буде извор људској несрећи из које после проистичу многи пороци. Умети одржати своје дОстојанство нншта боље од тога. Али има тренутака кад та врлина прелази неосетно у гордост а преко ње у надувеност. Битн услужан и учтив за похвалу је, али те особине често воде у понизност и улагивање. Храброст иде раме у.з раме са дрскошћу, посто.јаности је сусед тврдоглавости, скромност доводи до малодушности и обескуражења. Све то завпсп од спољних услова извесне акције, од тренутка кад се она јавља, од личности од којих долази и којима је упућена. Постоји најзад и сукоб разних дужности и осећања који порађа неодлучност и у иајјачпх духова. Такав је пример у К/шеовим дра-

мама (за круну, Северо Торели), такав случај с Брутом, Карађорђем и др. Дечји писац не мора имати посла с овим заплетеннм, неизвесним појавама пред којима морадист застаје с недоумицом. Он не сме тражити морални идеал далеко у будућности, као што не сме заборавити на моралне обзире пред тренутном коришћу. Реалан идеал , ја ионављам једну своју ранију мисао — треба да је главни циљ његовог писања. Порсд све неједнакоети у погледима на моралност извесних акција, нма и известан број за које се, у одређенпм границама. може утврдити да су моралне. Нод добрим пером, уметнички разрађене, ове ствари доиста могу изазвати добра ос.ећања у деце и донекле их побудити на размишљање. 1Г тада морални утицај, долазећи правим нутем, ностаје и јак и трајан, а што је гдавно нрима се са задовољством: без принуде. * * * После ових општих напомена о књигама за децу, мало је остало нгго бп се могло рећи за дечје листове. У првом реду њима је потребна разноврсна садржана , колпко због занимљивости, још вигае ради свестранијег умног рачвијања. Али сва разноврсност по нредмету п пачину обраде ваља да се стнчс на један циљ: умно и морално усавргаавање омладине. И не само да јс иотребно то опгате јсдинство циља, већ је неопходно важно да сви чланци одговарају извесним утврђеним принциппма. Међу њима не сме бити несагласности; један чланак не треба да одриче или омаловажава оно, гато се у дрјугом бранило н утврђивало. Кроз сво радове треба да ировејава једно начело, један дух, и бпстро око редакторово треба да иази да се не би јављале јаке противуречности. Без тога се може причинитп шт^те младим читаоцима, којн су готови, у много већој мери но одрасли, да верују у истинитост онога што се у књижевности јавља Друга је погодба за ваљаност дечјих листова концентрисаност садржинс на гато краћи обим. Дугачки чланцн врло су непривдачни; они растројавају пажњу, и разблажују утисак гато га садржина треба да чини на читаоца. Не треба само злоупотребити ову добру особину н доиустити да обнм гуши садржину, јер онда чланци постају тешки и неразумљиви. Али није за нохвалу ни развученост, нонављање и разјашњавање онога гато је по себи нознато. А писци доиста често грегае у том погледу и хотећи бити јаснн, постају благогдаволиви, н казују с много речн оно гато се може с мало казати. То није мана саме дечје књижевности; има одличнцх романснјера, цесника, путописаца, историка и