Просветни гласник

НЛУКЛ II

тсрпјад н читава операција ноново прелази, н.ш само резудтати. Опо је понаБљање у школп чепЉе. Опо се у већој мери обраћа саморадњи учениковој, изменом обдика даје нову драж, и питањем даје повода за разноврспа нова везивања познатих представа. Механичпо ионављање вреди само онде, где треба верпо ток речи запамтити, иначе је јудуциозно (логично) свагда од веће вредности. Сваки нови час треба да отночне сећањем на граднво ранијега или ранијих часова. Најзгодније је, ако учитељ подесним иитањем нзазове ово сећање, пошто се на тај начин развија самораДња. Иоред ове правилне (сталне) репетиције, не треба запостављати ни природну репетицију, но је употребити, кад се год прилика у настави укаже. Гдавна је ствар, да се цео наставии постунак тако удеси, да сс непреетано примењује наставпо градиво и да се неирестано налази ирилика за' нова вежбања. Ово се може тако постићи, ако учитељ тачно беделси одпос између пређенога градива н успеха, и изради тачно до снтница ндан о нонављању новога градива. Уа практичну потребу раздикујемо три врсте нонављања. Прва се јавља одмах по првом нриказпвању наставнога градива, обраћа се на рецептивну н ренродуктпвну дедатност, ток је у гдавном као н код увежбавања. Задатак је том понављању, да се редови тако чврсто вежу, како би се могди дако н верноренродуковати. Ако се то ностигдо, то друга врста попављања покреће мишљење и везује у свести постојеће ади још невезане представе; ту се може уједно и суђење управити на морадне и естетичке појмове и рад Фантазије појачатн ; скдадан говор ће овде бити доказ за нравидно мишљење. Ова врста ионављања претпоставља увежбавање и гшнављање извршено код куће. Примери: Складно изношење садржине код дектире; груповањо садржине иди тумачења под извесне принципе; варијације код превођења; довођење у везу сродних речи иди закона; замењнвање правида угдедним примером; понављање једне партије у вези из псторије н. пр. једне вдаде иди једне институције; нонављање једнога чнтавог нриродног објекта пди нојаве, носде претходнога опажања и описивања, у вези са каквим ноређењем: једна математична оиерација иди доказ. Трећа врсга треба да утврди ти.иове, идп да их ирошири, н. нр. из довођења у везу сроднпх ознака из иојединнх и свих наставних предмета, могу се задобити онште ознаке иди истине. Ово је нонављање на свом месту, ако су свршене заједничке партије у дектири, које се могу унотребнти за једну типску сдику, и. пр. рат Гада нод Верцингеториксом, Катидинина завера код Ци11ГОСВЕТНИ ГЛАСНИК 1898 год.

НАСТАВА 199

церона иди Садуста, оснивање германских држава, Феудадизам и сднчно. Ова врста понављања има нарочито значење за иостављање јединства у настави. Ове три врст^. поиављања нису раздељене на разне степене, но се јављају све на свим степенима, ну на сваки иачин ие у једнакој размери, нити их треба све једно за другнм примењивати без потребе. Сасвим су бесциљна опширна нонављања на почетку новога курса, понгго опа доводе највнше до механичкога знања, а не до умења. Понављање треба да буде, као што је напред означено. Према томе сасвнм ће погрешно бити, ако се у вшпем разреду нонови прво све што се у претходном учидо, то је, у најбољем сдучају, рад без заннтересованости, а његова је неизбежа иосдедица мртво знање. Учитељ мора сдободно нредавати (без књига, дистића), јер само ћо тако бити предавање свеже и живахно, а осим тога моћи ће п разред увек мотрити, што је с дисципдинарнога гдедишта од ведике користи. Заиста неће ученика на рад храбрити, кад види, да учитељ оно, што од њега тражи изводи само с иомоћу срестава, која њему забрањује, док међутим учитељн, који иначе не умеју да управљају ученнцима, изазивају у њих ноштовање, нарочито у старијим разредима, својим темељним и поузданим, увек присутним знањем, ко.је ученици обично нрецењују. Облик настављања је у главном монодошкп (акроматски, иредајући) идн дијадошки (еротематски, питајући, егзаминаторни, катехетски). Првим се иотпомаже само рецепција, другим пак нарочито репродукција, и тим саморадња ученикова. Најглавније је срество овога обдика иитањс. Питањем се тражи, да се један суд допуни субјектом иди преднкатом, или да се одредбама постави одиос између њих. Питањем се, дакде, упозорава ученик на празнину у нознатом му већ компдеску представа. Да би се пптања могда потпуно тачно и правилно постављати, треба учитељ да наставни предмет сасвим савлада н своје ученнке добро упозиа, а уједно и да бесиристрасно уме судити о успесима свога настављања. Питање треба постављати без иретходних наиомена (као што су н. пр.: Геци ти мени... Не би ли можда умео рећи... итд.)итоувек целом разреду. Питање треба да је прецизно и јасно, и да не изазива представе, које могу ма на ко.јп начин сметати настави. Не смеју се питања стављати извесним редом, а ири прозивању ученика треба иазити па њихову индивидуадност. Гасејаним се ученицима честим прозивањем јача вољна р&ДН>с1. 27