Просветни гласник

НАУКА.И

НАСТАВА

205

Тим се иостављају јсдииства и 'шнс всус представа прегдедиим. 5. Утврђивање елемсиата у приче: а) место у онште, и место у ноЈединостима, на којима се радња изводи; нпр. град, у ком се радња догађа, у којим местима града (трг, удица, кућа); двор, (у којим деловима двора) итд. б) времс у онште и у појединости; ннр. нре 300 година, зими или лети, дању или ноћу итд. в) .шца, главна или сноредна, одн. која говоре и о којима се говори, или која раде и која пе радз; радњс спољашње н радње унутрашње (уиутрашње су н. ир. љубаВ, кајање, страх итд.) 0. Често ће бити од користи обратити иажњу ученика на почетак, врхунац радње и крај, и шта им ирстходи или их условљава. Свагда треба иазити, да сс истакне што је битно и характеристично и да се унутрашњи Односи открију и вежу; притом 11 е. се морати већ за рана обраћати пажња на опрску п сукоб као иај јача срества приказивања. Иаралелне радње треба истаћи као и њихово сиајањс у једну, а н разне радње које се у јсдну стичу. 7. Кратко и одређено утврђивање резултата. Ирнча ие требада се само иотпуно схвата, но п да утиче на чуство ученика, изазове његово учешће и пробуди му и религијозни интерес. Изналажење сличних догађаја, изиесених у иричи, из живота ученикова н из његове околине, из историје, из нриватне му лектире. Где је могућно, нека се заврши кратком максимом. II. 8. Пошто се претходипм поступцима учсник упознао са садржипом, и пошто је та садржина свестрано уиотребљена за његово духовно образовање, ирелази се на вежбање и развијање његова говорсња, приказивања п читања. Код читања ученик треба да пређе три степена: механичко-течио, логички нравилно и сфонијски лепо читање. II ако се ова три степена не могу оделити једаи од другог, то ипак имамо права, да их као степепе означнмо, пошто увек каснији претпоставља ранији. И ако се већ у основној школи идс за. тим, да се први нотпуно постигне, ииак сс ни остали нс смеју губити нз вида. У најнижем се разреду средњс школс нретпоставља механичко - течно читање и тсжи се за тим, да ученици читају логички правилно. Ирви је услов за то, да учсник чита гласовно чисто, нолако, разговетно, гласно, течно и с премишљањем; то се може постићи само тако, ако учитељ буде непрестано обраћао нажњу иа то. Логички правилно ће читање бити, ако ученик чита чланке, које је потиуно схватио, с тога је и потребно, да му их учитељ прикаже и протумачи.

9. Причу чита учитељ и ученнцп. Тумачење израза, које ученици не нознају, или бар неиознају довољно; сликовни изрази и њихово лревођење на обичан говор; синоними; граматнчке особпне. Свс се ово изводи индуктивно од нознатога и носебнога и цде ка апстрактном и општем. 10. Пренричавање. Оно треба да сс ослоии што је више могуће на текст у књизи, да би се ученик навнкавао на строжн начин изражавања. Прснричавањем се изводе усмена вежбања, која су уједно и припрема за писмена. Веома су од велике користи варијације у препричавању, пошто се њима јача образовање мисли и говора. Варијације сс изводе на овај начин: ученик нрнча догађај, као да се њему десио (место 3. лица долази 1.), множнна се, где је то подесио, замсњујс једнииом, а исто тако и обратно; ако има више радних дица ученици деле улоге и сваки застуна по једно итд. Ова су вежбања с тога од велике вредности, што приморавају ученнка, да се ослободи редова представа, иаметнутих му у извесном следу п да постави нов след иримењујући својс властито суђење. Уједно је ово и иосдедње нретходно вежбање за писмени рад, који треба да се што могуће раније изводп на сличан иачин. Писмени рад може само тако поћи за руком, ако се оно што треба написати, усмено често н миого увежбало. Кобезовога тражи нисмене радове, слнчап је оному, који би хтео да жање, а није сејао. IV. 11. Главно је значење писмених радова за наставу у том, што писмено ириказнвање тражи, да се о редовима представа јасније размислило н да су ти редови строже схваћени, да би се у савршеном писменом приказу могдо очитовати нотпупо вдадањс језиком. Да би се пак могдо иравилно владати језиком у писменом нрнказивању, н то њсговим н епољашњим и унутрашњим обдиком, иотребно јс знање ортограФије н граматике. 12. Дпктовање, вежбање за ортограФИЈу, изводи се на познатом, протумаченом, причаном и чптаном градиву. Сдика рсчи треба да се изнесе и прсд духовно око учениково, да уме Фиксирати и без књиге тј. да уме означити њезине саставне делове, а нри том истаћи оне гласове, гдс сс каква тешкоћа указује. Диктат не сме бити сувишс дуг, не сме се сувише брзо диктовати; а ни сувише дагано, учитељ не треба да често нонавља. Препоручује се, да се читава реченица прво гдасно, разговетно и нолако искаже, а за то време ученици не смеју писати; но мисдитп и схватити. Затим сс поједини дедови исто тако казују (делови сложене реченице) н ученнци их пишу; код простих реченица је довољно једанпут их рећи, пошто је гра-