Просветни гласник

464

ЛЕТОНИС

једно иесто среза бслпчког нема пгколске лграде, пред којом би се човек са извесним задовољством могао зауставити; — добре шк. зграде и угодан учитељски стап сматрају се и овде, као и у многим другим срезовима, као стварн пеобичне и чуђења достојне, н надзорнику се, за све време њсгова путовања, као о нччем ванредном, прнча о добро.ј школској згради у том и у том селу. 0 појединим шк. зградамау овом срезу налазим за потребно ово саопштити: Школу у Нраћнни треба нонзоставпо и одмах затворитн; здравствени су услови у њој тако псповољпи, да је само железно здравље старог али вредног тамошњег учитеља Димитрија Илића кадро било издржати ону тескобу, влагу и гробни задах, који бпје из зидова и испод патосннх дасака. Школа у Јовцу смештена је у једном колосалном чврсто саграђеном дому, али је исти у тако напуштеном, занемареном стању, да учитељи, за своје обитавање, једва могу употребити по једну собицу и кујну, а једнострукн прозори на учионицама у таквом су стању да су наставнпци зимус са децом чешће дрхтали од студени. Чини ми се да се школска зграда у Јовцу дотле неће оправљати, док Господин Министар не прнпретп затварањем школе, или је, нробе ради, на неко време и не затворн. Становништво јовачко толико је пробуђено и свесно, да бн онога часа све уиотребило да се школа што пре доведе у ред. Исто тако стоји и са школама у лепоЈ, доста живахној варошицн Багрдану. Учионпце су ниске и, према броју ученика, тескобне — при том су III и IV разред у другој згради, која је од прве подалека, мрачна и незгодна. Уз то ни код једне пи код друге зграде нема никаква дворишта. за дечје игре. Школа у Гибарима такођер је у рђавом стању, — учионица је на среди подуирта дирецима, који сасвим неживоппсно стрче међу клупама и изгледа да су у учионици поодавно. Данас већ никоме ни па памет не иада да је и штета и срамота да храм нросвете тако изгледа. Школа беличка је у згради веома старој, посве забатаљеној; — ирозори, врата, леп на зидовима, споредне зграде, — све то вапије за што скоријом, што темељнијом оправком. Сељаци у Врановцу, где је ове године одржан први испит, изгледа да су врло заузети за своју школу, па како немају пи добре учионице, нп честитог учитељског стана, требало би им наредити да се спремају за тпто скорију градњу школског дама. Исто тако стоји и са школом у Ланишту. Плац за школу, за двориште и за шк. башту •— изредан

је, но сама зграда нема довољнога простора за децу и за учитељев стап. Држим да би оштра наредба Господнна Министра допрннела да се уз данашњу зграду дозида и учитељу стап. Школа у Јагодннн могла би за сад још поднети, премда је далеко од школе, какву би требало да нма тако лепа и напредна варош, као што је Јагодина. Зграда у овај мах не може да прими у се свих 12 одељења; неки разреди били су ове годнне смештена по одвојеннм кућама; но како поједнна одељења имају сразмерно мален број ђака, те ће на јесен престати потреба за нека одељења, чини ми се да ће садашња зграда преосталим одељцима моћи дати довољно простора. Доњокрајска школа у Крагу.јевцу нема потребног дворишта, а општински суд изгледа као да чека само једну оштру наредбу Г. Министра, па да и тиме спабде ову нначе добру школску зграду.

Споменув горе рад паших учптеља н одазвав се о њему са заслуженом хвалом, имао сам на уму само ону страну наставничког рада, која од њих самих зависи — т. .ј. ревност н усрдност у иснуњавању наставног програма и свих виших одредаба н прописа, који се односе на рад у основној школи. Но мпслећи и за добро Отаџбине забринути посматрач инкако не може бити задовољан и самом садрашном, практичним знањем и ирименљивошћу свега нредаванога н од деце наученога градива. Имајући на уму сврху и намену основне школе, тако јасан и ван спора задатак, коме она има тежити, ја нисам могао без нехотичног нерасположења II незадовољства слушати знатан део дечјих одгоговора п пратити на какве се странпутице, на какве од свакидањег живота удаљене стазе одводи млади дечји ум, дечја свежа иажња ■— данашњим несходним, непрактичним, задатку основне школе ие одговарајућим програмом. Искрена жалост обузизимаше ме, кад посматрах како се наша бистра п даровита деца ири настави најважнијег, централног предмета основне школе — матерњег језика — упућују на сасвим случајну, основној школи страну и од ње сврхе бескрајно удаљену страну самог предмета — на граматичку апализу, при чем преко научне, наравствене, поетичке, историјске итд. стране прочитанога иредмета прелазе довољно овлашно, те и не доспевају да своме духу', уму и срцу асимилују и у будући живот нонесу узвшпене или корисне идеје прочитаних члапака. Чудновата ствар! — Код толиких становшнта, са којнх се могу посматратв књижевни производи, данашња основна школа иада у ту највећу погрешку, да за своје становиште узима баш филолошко-лингви-