Просветни гласник

доколски

ЛЕТОПИС

465

стичку страну — страну, која са задатком основне школе ннкакве додирне тачке не може и не сме имати. и која је ученику осн. шкоде, будућем занатлији, тежаку, трговду, толико псто потребна колико зидару п калдрмџији геологија и хемија, а колару п дунђерину Физиологија биљака. У свом надзорничком извештају од 1896. године, ја сам, дотакав се тек летимично овог истог нредмета, напоменуо како ми се чини да учитељи, н колпко би хтели да ири настави српског језика дечју пажњу обраћају самој садржини прочитаних предмета, и да се труде да деца усвоје, у свој ум, срде, карактер приме све што је у лектири за живот, за морал потребно, немају за то довољно времена, јер им као сабља за вратом стоји данашња нестручна, педантна ревизија, која — чудним случајем! — налази да је осн. школа извршила свој најважнији задатак, ако је будуће сеоске и маловарошке сгановнике што боље вежбала у граматичким спекулацијама, ако их је при читању узвишене, небеске идеје: блажњега треба искрено љубити — обавестила да је ближњи именица, искрено прилог (а нипошто прпдев!) а љубити даје глагол у неодређеном начину! Данашња ревизија, очнгледно не будући дорасла да читаначко градиво посматра са његове узвишеније, деликатније у овом случају једино битне стране, изабрала је ову најсухопарнију и — са обзиром па бпће дечје и основне школе — најбесмисленију страну, заборављајућп да дете, научив у школи да је искрено ирилог ближњи именица, — још тиме није паучио ко му је ближњн и да га љуби свнм срцем својим. И смешно је и жалосно слушати у основној школп да се при исказивању тако узвишених идеја, као: искрено љубимо свог ближњег; родитеље треба ноштовати ; ја живим за Српство итд. чују од учитеља иитања: каква је реч ближњи? где стоје родителш? у ком падежу стоји Српство? Нама се чини да су тим индиФерептним, сухопаринм, сваког животног смисла лишенпм питањима оне умне, моралне, патрпотичне итд. мпсли ако не искрњене, оно бар нромашене и у свом узвишеном значењу оштећене. Бавећи се сриском лектиром са тога глекш дишта. које захтева многовременаисвоЈомапстрахз'ношћу, сухопарношћу, удаљеношћу од живота то јест бесмисленошћу — веома умара дечји дух, учитељу остаје мало времена да градиво тумачи стварно, да га расветљује другим сличним, запимљивим и моралним иричама и примерима. А што је још најважније и што се шшошто пе сме губити из вида, дете, чувши да се у мислима: нскрено љубите свог блпжњег, ја живим за Српство, расад треба чешће залевати, леју треба плевити нросиетни гласник 1898 год.

— траже некакви подмети и прироци, спомињу падежи итд., за шта оно, по свом душевном склопу нема ни смисла ни поштовања, — пресгаје на саме идеје гледати као на саставни део нашег вишег и свакидањег живота, те их сматра као досадне школске шаблоне, створене само за попуњавање школских часова — те после, и кад почнемо, оставив граматику на страну, да о горњим идејама говорпмо са правог, стварнијег, животу ближег становишта, дете нам не поклања довољно пажње; ми смо својом граматиком у његовим очима изгубили изглед природности, неносредности ; оно је неколико пута чуло где говоримо о незанимљивим, бесмислепим: иодметнма, једнинама, реченицама, иадежима итд. и — услед удружења идеја — кадгод му што будемо говорили, увек ће тоталитету, чистнни нашег утиска на њ сметати онај неиовољни утпсак, који смо у његовој души, свести оставилн, говорећи му о непотребностима. Врло .је лако могуће да онај део страха, она често иомућена, не сасвим чиста, непосредна љубав, коју деца гаје и према бољем, хуманијем учитељу, долази отуд, нгго се и код поменутога п код других предмета саопштавају и захтевају стварн, које су у дечјој свести лиШене природности, реалности, разумности. 'Го не да да поштовање, љубам према школи п учитељу буду оиако идеално савршени и чисти, као што знају бити према кући, према родитељима. А мени се ииак чиниј да би школа и могла и требала бити деци тако исто мила. као и кућа и родитељи. Држим да би од стране највише иросветне власти што пре требало предузети реФорму наставе најглавнијега предмета осн. школе — матерњег језика — и то на тај начин, да се до сад иотиснути, слабо обрађивани део његов — сама садржина, стварно тумачење исте стави на прво место, а досад нарочито и сувишно обрађивани небитнн и сасвим непотребни део, граматичка анализа, изостави, а на место ње уведе само обрада правилног и правописног нисања, које да се учи, не из каквих наротих иравила — но само практичким начином из јасно, разумљиво написаних књижевних комада. Разуме се да сам и сам за то да н будућн сељак, терзија, трговац зна правилно српскн писати, реченицу од реченице одвојнти, али није граматика метод којим се у основној (иа чак ни у средњој) школи то може иостићи. Ученицн треба да чптају не граматичких опажања ради, по удесити ствар тако да свагда иазе на саму садржину лектире, на тај начнн ће ученици моћн много, много впше прочитати но данас, свој дух, ум п срце обогатиће са много више идеја, но што је до сад бивао слу60