Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

чај, а како ће та ловећана лектира бити иисана граматички иравилним и лепим језиком, ученици, усвајајући саме идеје, и нехотице ће и несвесно усвајати и онај леп, правилаи, елегантан начин, којим су идеје у књизи биле исказане. У осталом, то је п једини начии како се у опште учи владати и говорним и књиЈкевним језиком. II дечји учитељи, и сваки образован човек — училн су се и научили књижевпом језику само тпм иутем, и велика је заблуда мислити да у том послу каквог знатног удела има граматичко познавање језика. Граматика ту може послужити — и то тек донекле само ппсцима којима је задатак да од свог језичког изказивања мисли начине уметност. Да то постигну онн ће се, аоред друшх много важнијих, битнијих иомоЛних срестава, иослужити и граматиком, премда она чак и овде зиа бити оиасна и штетна самој ириродности и непосредностн иишчева језика. Кад се једиом расиростро био гласдајеТургењев један или два своја књижевна: нронзвода написао н штампао прво на Француском језику, па, тек после на родном, руском, па му се то, дакако, и јавно и приватно пребацивало. велики иисаи био је огорчен због такве бесмислице и дотичући се у једном свом иисму те клсвете, рече ово од прилике: „За име света зар је могуће веровати тако што?! Зар је могуће своје поетичко стварање изражавати туђим, нематерњим језиком, кад ја.ево осећам да ми је и свој рођепп језик крут и непослушан, те само тешком муком изражавам своје уметничке творевнне. Не, писцу није могуће радити на нематерњем језику !" Знајући колико је и како от- ј мено Тургењев знао Француски језик, јасмелотврдим да је он граматику овога језика познавао боље но руску, па ипак његов Францускп језик стоји несравњено испод руског. Очигледно, у постизавању мо1)И служитн се лепим, свршеним језиком, граматика нема онога удела којн јој се нриписује. Њом не могу оскудиц« да накнаде ни великанн, који је иотпуно разумеју, а какво је тек она ништавно, оруђе нашпх сеоских и наланачких малишана! А они се, сирочићи, тако много муче око ње! Но кад би се баш и доказало, у што не могу веровати, да је могућно децу или кога бнло граматиком учити иравилном говорењу и писању, ми бисмо је ииак морали изоставнти из основне школе, јер за ону незнатну Формалне природе корист, што би нам она као давала, одузима нам много времена, потребнога за стицање сампх идеја, мисли, знања, што се све постиже само што обилатијом, разповрсиијом лектиром. Како основна школа не располаже временом да то обоје ностигне, остаје нам да

ј бирамо: или елегантан. правилан начин за пзражавање мисли, или што већа количина самих тих мнсли? Свакојако смо за сво друго — тим нре, што се у овом другом, како с.ам горе показао, као природпа последица, са ^ржи и оно прво, —• а прво, као што је такођер показано, не јемчп нн за само себе, равно је Фантому, утвари! Питање којега сам сматрао за нужно овде се дотаћп изношено је већ више пута од нашпх стручњака на дневнп ред, и скоро увек се, у одбрану те граматичке предрасуде, тога корова, којп гушп основну насгаву, чули разлози, како је она, осем што учи правилном изражавању мисли, нужна још и за развијање дечје моћи опажања и подобности тачног мишљења и грађења добрих закључака. Но то је опет нова заблуда. Ако смо ради да дете учимо мислити, то ставимо његов орган мишљења у неносредан доднр — не са деци невидљивпм, голим начинима мишљења, но са самии иредметпма, о којима дете или човек треба да мисли, да ствара судове, закључке, — и само општење, руковање, одношење к тим нредметпма научнће га мислити, а вежбање у мишљењу, суђењу и закључивању номоћу граматичких спекулација тако исто је неприродно, тешко и немогуЈпш, као кад бн неко, у намери да учн ковачки занат, вежбања ради млатао и ударао чекићем по пустом ваздуху, у место да одмах проба ковати какву ствар, као што то иаметно и педагошки оправдано чине наши ковачи, дајући својој младежи да одмах у почетку учења кује ексере, нотковице итд. — дакле иравс, само лакше иредмете. Понављам: нека се деца доводе у додир са самим иредметима, о којима треба да стварају судове, закључке, или, што је томе слично, нека у својој. читанци што чешће, с помоћу учитељевом, посматрају како су паметни, вешти људи раднли у иојединим приликама у животу — и деца ће тако брже и сигурније доћи до иоузданости у суђењу и закључивању, но сваким другим заобилазним путем. Што се тиче приговора да основна школа треба да спрема децу за гимназију, те да деца у основној школи због тога морају бпти позната са граматнком, то је такођер заблуда и то већа од свих других. Основна школа, по своме бићу и својој сврси нема и не треба да има никаква посла са средњим школама, и њиним потребама — она је школа сама за себе, са наставним планом савршено друкчијим и одвојеним од средње школе. Ова последња, кад је већ нашла да је нужно да њени почетници знају граматику, треба да у свој сопствени обим уведе припремни курс; на тај начин средња ће школа имати спремнпје кандидате, а основна ће се школа отрести непотребног баласта,