Просветни гласник

НЛУКА II ПАСТЛВА

Хербарта и Хегла, а чији су представницн у новнје време Цимермав п Фишер (УЈвсћег), Мн ћемо додније видетп (у одељку овога рада о примепи) како за педагога ова аналпза осећања у пракси нема вредности, пошто педагогија баш циља не само на ова естетпчка осећања већ и на морална осећања у вези с естетичким, да би тиме моралном осећању створила извесан вишак еиергпје, те да тиме ојача моралне мотиве и произведе што јачу моралну вољу. У пспхологији пак као и естетици је ова подела иак пе само од нерцењиве теорпјске, већ и практичне вредности, јер објашњава саставне делове уобичајених израза: „лепо" и „ружно", и тиме чини лепу услугу естетици у анализи сваге иојединпх уметности на човеково осећање. С погледон иа ову анализу естетичких осећања можемо рећи, да целокупна наша унутрашњост може бити нредмет естетичких осећања сложенпје врсте. — Али је интересантно, да је у уметничким творевинама често представљен бол! Како може бол да утнче естетички пријатпо — јесте врло ваЖно иитање не само за естетичаре садржине, које им постављају естетичари Форме, већ и за психологе. Еао што чула теже ие само да рецептивно примају утиске спољашњег света, већ и захтевају, траже погодне утиске, тако исто и свест тражи забаву, занимање, испуњеност, јер је, као што смо напоменулп, општа карактеристика организма: промена, радљивост. Па како су осећања саставнп део психнчког живота, то човекова унутрашњост тражи, да тих осећања буде непрестано, истина пе као какво стање, већ као неирестано мењање. Човек тежи да што дозна, да се чему зачуди, да га штогод изненади; он би хтео да се истргне из свакодневне равнотеже без интереса и да се у њему с времена на време јаче или слабије иокрену и н осећања, као што је то случај и с осталим нсихичким Феноменнма. На нижем ступњу развнћа ову услугу чпни сваки узбудљивпји догађај обпчног живота, какво убиство, туча н т. д. Другн пак изазивају то задовољење осећања разним тркама п играна, службом Богу и т. д. Али сва ова осећања могу дако ирећи у аФект и свезана су мање или више за нагон самоодржања без независности од унутрашњег немира. Саио естетичка осећања произведена уметностима јесу и у овом иогледу најплеменитија, најФинија и пајбогатија. То је с тога, што нам уметнпк не пружа предмете онако, како смо их ми дожпвели или како бисмо их ми доживелп, већ увек помоћу медијума туђе, уметнпкове свести. Уметност нас не само изводи нз нашег круга опажаја и осећања, већ нам пружа нове творевиие, нова осећања. Уметност нас учи, да туђим очима

видимо, да туђим срцен осећано. Уметност рунга препреке нашег узаног „ја" у схватању и осећању, као што их паука руши у схватању п мишљењу, или моралност у осећању и хотењу. Алн пре свега треба имати на уму, да је свака уметност — симболика, т.ј. да садржина једног предмета није стварност, већ слика стварности, која је створена игром са стварношћу. С тога и сви лепп предмети, на били то предмсти прпродне и.а и уметничке лепоте, производе естетичка осећања тек ако пх узмемо без сноредниходношајанањихову реалност нлинаше потребе, већ просто само као предмете нашега допадања. Према томе бол, који не би бно слика бола, већ истински бол — Даокон са својим синовима, Ниоба окружена лешевима деце своје н то не у мрамору, већ као бића од костију, крви и неса — не ноже никада утнцати естетичкп, већ изазива неестетичке потресе. Највиша задаћа унетпостп је, да хвоје творевпне завије у што већу природност, да их стварности приближи што је могућно впше, али без заборава ни за тренутак, да те творевипе нпсу стварност сама, већ само слика стварности. А ово се пак одпоси и на оно, што смо ми назвалн елементарном претпоставком чулног допадања, — на једпнство у разнородностп, којој се једнако тежи, алп једпако и затрпава. Чиста уређеност, нравилиост не даје нам слику живота, јер у прпродн има поред правплности још и неправилности, поред редовности још и случајности. С тога и уметностн потребују избегавање редовности, која је оличена у ритму н хармонији, а то постизава контрасг противу ритма и хармоније. На тај начин мртва и монотона једноликост, нравилност добија живота, слободе. Она осећања, која се нојављују са важности садржиие, губе од своје јачине н остају без Икакве везе с нашик пожудама, . потребама и нагонима с тога, што смо у исто време свесни, да између стварности п уметности постојн велика разлпка. Код а®еката је пак обратно: аФект је осећање и изазвано догађајима стварности. С тога аФект и може доћи до тог стуиња јачине, да човек заборави себе. Међутим у естетичкпм осећањпма човек стоји над њима, т.ј.-пнтедектуалпи елементи се пе губе пред јачином осећања, а то је с. тога, што се овде разликује слпка од стварности п посматра као слпка. Где се пак на ову разлику заборави — ту осећање предази у аФект и престаје битп естетпчко осећање. -Закон, да у иредметима, који производе естетичка осећама, мора вдадати јединство у разнородности, влада и за предмете, којп производе сдо^ жена естетпчка осећања, која су свезана не с чуд-