Просветни гласник

ОДЕНЕ И

обдика друштвеног; II доба етничког живота, од почетка оснивања држава и народа до данас, и III доба будућности, „када ^е друштво људско, ослобођено свих неносредиих и иосредних веза ирироде и историје, бити засновано на чисто унутарњим, хуманим принципима, који ће иомирити човека с историјом и нриродом, унутрашље са спољашњим." Човек је не само постао но и почео основе свога историског живота само у оним крајевима, 1'де му је сама природа давала све што му је потребио било за живот н развитак. На „не само постанак него и ход човечанства у нростору и ход његове културе одређивала је нрво природа. Главни нутеви којима су се селили народи јесу од истока и }уга ка западу и северу, из топлих у умерене.и хладне крајеве. Пошто је култура ирешла из колевке своје, из Азије, у Евроиу, прва станишта њена и у Квропи билп су пајтоплији крајеви: Грчка, Пталија, Шпанија; тек у модерно доба култура се пење на запад и север. У сеобама народа реке су биле првн и главни показивачи путева у дубину шумовите унутрашњости континената; оне су биле нрви друмови и дуж њих развијале су се прве цивилизације. Тако је природа до данас одређивала и ход човечанства у иростору. Народи, пошто су основали прве цивилизације на истоку и југу, потискивани су сеобом племена због умножења људства и оскудице хране све даље на запад и север, и тек у тим крајевима, где човек није имао да од нрироде много очекује, те јс био више остављен самом себи, дигла се вредиост људског рада и свега људског, те су ту и основане прве хумане цивилизације. И до год је природа давала човеку све што му треба за живот, дотле је и његов рад био мало потребан, по томе без велике вредности и јевтин; отуд ропство човека у нрвим цивилизацијама и нрезирање рада. Тек са ослобођењем човека од природних услова и тпм уздизањем његовим настајала је и све већа потреба рада, и тим све веће попШЈвање рада, које је хришћанство прво прокламовало" Још лепше писац излаже, како је и религија зависила од природе и напредовала онолико колико се човек ослобођавао ње — нрироде, па и ирва знања и уметности — све је било у почетку "више везано за сполшу ирироду. Овај одељак или ову главу иисац завршује овим: „...и егоизам је нешто природно, што се по себи разуме, и ни добро ни зло. Обе ове особине добија егоизам тек у заједничком животу с другим људима, у друштву, чиме се тек човек развија до нравог човека, дакле према тежњама н егоизму других. Првобитно нема зле воље или рђаве наклопроовктни гдасник 1898. г.

* приказн - 597

ности које терају човека да тако радв, него је то ! природни нагон; добро и зло јесу атрибути човека и његовпх радња; њпх у природи нема; животиња не чини ни добро ни зло; она чини оно што мора да чини." У другој глави писац износи како је оно што је материјално или чулно игило ире нематерцјалног, духовног, иистрактног. Ово показује на козмосу, човеку, духу његову н свима творевинама његовим. „ Апстракција је последња, највиша Форма духа, као што је човек последња чу.Јна Форма материје. Уздизање од стварног до идеалнога и све идеалнијега, од материјалног до све нематеријалнијега јесте једна од стране ирогреса људскога; што је нпжи ум, он је све више потонуо у стварност; он мисли о стварима и у стварним сликама; он говорн о стварима и стварннм Фактима; што је нижи ум, њему је стварност све потребнија. Што је виши ум, он се све више уздиже изнад стварности, до све Формалнијег, апстрактнијег, идеалнијег.' У трећој глави излаже оншти закон о томе, како „ материјална еадржина ствари иде ире аистрактне форме": ствар пре идеје, видљиво пре невидљивога; и то показује : на развијању духа човекова, на философпји и наукама, на разним религијама, на обичајима, језнцима, писму и архитектури. То завршује овако: „Последњи ресултат свега процеса човекова живота, свест, нема по себи никаквог даљег садржаја, него је само унутарња светлост, у коју улазе иреставе, мисли ит.д. и тим бивају свесне." У четвртој глави се износи велики природни закон, како лично иде ире безличнога. Дете и првобитан човек траже лично и с њим се забављају више; апстрактно је за њих тешко. И религије су у почетку више личне. Богови нису идеје, духови, него личности. „И сва је историја у почетку само историја појединих личности". „Што је друштво неразвијеније, личности ноједине имају све више снаге, све више уплива, све су више оне носиоци свега бивања и догађања." „Из воље првог владаоца излази свако правило владама." „Први морал једног народа, први његови морални нојмови јесу у личним, карактерним особинама његових јунака; тек доцпије настају безлични морални прописи, закони, норме." У петој глави излаже се како „унутарње иде пре сиољњега." Природни је ход у развитку „изнутра на иоље." Унутарња снага у почетку свуд једнако ствара, на се то доцније под упливом спољие нрироде модиФикује. Сва су осећања у почетку једиака; чула се тек доцније издвајају. „Животпње,