Просветни гласник

598 оцене

а још впше биљке, живе са свим унутарњим животом, животом ирироде. Тек се човек исиољава говором. ,По томе је историја човечанства су];песивно испољавање унутрашњег живота човековог, разиих страна и сиага његове душе и његова духа. А пошто је човек са евим својим унутрашњим животом само испољавање још дубљег и унутрашњијег живота ирироде", то је и историја човечанства иајдаље и најшире исиољавање унутрашњег живота природе. Тако се у историји човечанства све боље види иеторија деде природе; закони ирироде све се јаспије познају у историји човечансгва. Тако с једне стране историја човечанства постаје све вериија мапа исторпје света, с друге стране историја евета постаје све више само један део историје човека." Даље главе садрже ово: „(VI) неиосредно цде увек аре посреднога; (VII) иошто чулно, стварно, иде ире аистрактнога, то и леио иде ире доброга и истинитога; (VIII) несвесно пре свеснога; IX) иростор ире времена; (X) једнако, иросто ире различнога, сложенога; (XI) оиште иде ире иојединога; (XII) цело идс ире делова, једно ире многога; (XIII) ироцес одвајања појединога од оиште ирвобитне целинс.') („Из тог првобитног оигитсг, из првобитне једне нераздвојне хаотичне целиие одвајају се додније иоједини делови, облици, едемеити и то одвајапе појединог од онштега јосте први и главни услов свега вишег живота, свега прогреса, разума и свести; процес одвајања појединог од оиштега јесте један од најглавнијих момената онштег ироцеса. У области хуманог то одвајање зове се ослобођавање"); (XIV) иоследице ироцеса одвајања; (XV) велико иде ире малога; (XVI) иогито доцнијим одвајањем човека од арироде настаје одвајање унутрашњег света од сиољагињега, то човек ириродно ирво иосматра сиољни свет, иосле себе. Објективно иде ире субјективнога; (X VII) одвајањем иојединога од оиштега настају борбе-, болови и деструкције; (XVIII) те борбе воде ироцесу редуцирања; (XIX) ироцес редуцирања води ироцесу концентрације , локализације, стабилизацаје , зггЈгињавања! (XX) ироцес концентрације води ироцесу генерализације, ироцесу ширења, од ускости иојединога до ширине оигнтега; (XXI) то ширење бива озго доле, са висина у низине; (XXII) тек догтије све иоједине ствари, које су се одвојиле из ирвобитне оиште целине, везују се у једну велику целину, те место самосталних целина оне све> вигие иостају само зависни делови и органи једне једине велике цслине. Цроцес везивања ствари јесте увођење све ') (Јвај је чланак гатампан у овоме листу аа ирошлу г одвну. Уиућујемо своје читаоце тамо.

и нрикази

веКег континуитета у ствари, и у том ироцесу је ход дисконтинуитета ка континуитету; (XXIII) везивањем свих иојединих ствари у једну једину велику целцну, свака иоједини ствар долази на своје ираво меето и у своје ираво време, свака ствар добива одређене границе иростора и времена, величине и количине, снаге и трајања, и ио томе смпсла и вредности ирема другима стварима у тој целини. '1'ако процсс везивања свих ствари у једну једину велику органску целину води ироцесу ироиорционизације ствари, у коме је ход од дисироиорцијс ка све вепој и тачнијој ироиорцији; (XXIV) и само у тој једној велиИој целини, која настаје ароцесима везивања и ироиорционизације, види се, да све ствари имају један исти корен, иду једним истим иутем и једном истом смеру и имају једне исте односе, иогито су све ствари делови и оргами једне једине велике целине, да је та једна целина само једаниут иостала и ио томе само једсмпут живи; (XXV) иошто једним истим иутем иду ирирода и човек, то човек открива и исиитује ствари оним истим редом којим ствари иостају; (XXVI) иошто су неиосредна корист и иотреба биле ирви иодстрек човековом откривању и исиитивању ствари, то је човек исиитивао ствари оним истим редом, којим су му те ствари иостајале иотребне ; (XX VII) иошто човек иеиитује ствари редом којим оне иостају и редом којим му оне иостају иотребнс, то етвари иостају оним редом којим иостају иотребнс, и ствари иостају иотребне оним редом којим иостају; (XXVIII) иошто ствари иостају редом којим иостају иотребнс и трају док су иотребне, то ствари нестају онда, кад иостану неиотребне. По томе је рсд нестајања обрнут ред иостајања." Ето то је кратка садрашна овога озбиљнога носла, што је велика сведоџба пишчеве големе начитаности, темељнога појимања ствари и велике дубпне мисли. Читаоци ће опросгитп што смо их морили горњим аФористичким насловима. Желели смо само, да им што боље представимо саму садржину књиге, те да би што боље иојмили вредност њену. Али се, с друге стране, бојимо, да баш овим мање озбиљне читаоце не одбијемо. Бојимо се, да читаоцп не помисле, е је цела књига овако тешка и сухопарна као што су збијени изводи и закони. Али није тако. За сваким општим правилом, принцииом, следује разлагање, извођење његово, појединачно разматрање појава у свој области и природној и хуманој и потврда тога правила на сваком Факту. Човек се тек ту види ситан у великоме свету, пуноме правилности; види,„како све што бива мора да бива овако ; види заковитост и радује се, што она више није тајна за њега.