Просветни гласник

наука и настава

519

сгећггн ивиграге зегто• тЂиз: отпез повкгогчт 1т1 )ега1огит, отпез ехГегагит депИит цроГепИз$гтогитцие рортагит, отпев с1ап8зтогит ге§ит гез дезГаз сит 1ш8 пес соп^епИоиит та§п1(;и(11пе, питего ргоеИогит пес уапе1а <;е ге^шпит пес се1еп(;а1е сопђсгепсМ, пес <Иб81тШ1и<1те ЂеИогит ровве сопГет: пес уего (11б1ипеИ8б1та8 1егга8 С1(;1и8 ос1ивдие сшивдиат раззИЈиб ро(шобе рега§гаг1, диат 4игз поп пгсат сџгзИиз, зеЛ ^гсгогш 1изГгаГае зипГ .... Кат ђеШсаз 1аи <1е8 зо1еп1, ^иШат ехГепиаге Фефгз, еаздие Ле1гакеге ЛисИиз, соттипгсаге сит тиШз пе ргоргјае !иИ; 1трега(;огит"... II 5. 6. „Кипциат еп1т (;етеп(;а8 сит 8ар1еп(;1 а сотт1бсе(;иг, пес а(1 сопбШит савив аЛпиМИиг". ,.Ботшби §еп(;е8 гтгпапгјШе ЂагЂагаз, ти1ШисИпе тпитегаМез, 1осгз тјгпЦаз, отпг сорг■ агит депеге а\>ип(1ап1е8: 8еЛ (;атеп пгТИ, ^иае па1игат е! сош1Шопет, иИ утс1 VI ро88еп(,, ћа1)еап(;". III. 8. "Ша аис1оп(;аз"

ђ Е х ^ио пето гат егИ 1ат ГтизШз ехгзИта1ог гегит, ^иг (1иМе1, ^иае Саезаггз Ле ЂеИо Vо1ипГаз јиегИ, сит расгз аисГогез сопзепап&оз зШгт сепзиегИ, се^еггз јиегИ ггаИог ". V. 15. „ АИеггиз ^его рагИ$, пгћп атрИиз Мсат, уиат гЛ, д/иоЛ отпез^егеЂатиг, тгпиз ггасипЛат /Шигат гчсГоггат". VI. 18.

говорити да се сва наши вождова, сва странп напхрабргп народа, сва наиславнШ крал'&ва учинЂна дЂла сђ твоима ни величиномђ распрн, начисломЂ биткн, ни различиемЂ пред!зла, ни берзином усиеха, ни разнообразиемЂ сравнити могу ; ни ти да е игда ткогодг тако на далеко нростерте земл^ћ берже само проћи могао, него што си тш сг вопскомг ирошао и иобЂдама знаменовао... брг обнчествук) н г ћки славу воИническу умалмати, говорећи да она исклгочително вождовима не принадлежи, но да су и вопници такове участници*.

У крају II сар. својевољно изоставио.

„Тн сн нокорпо народе свирЂае и варварске, многе и неизброенне, на далеко растерте, на свему изобиллвагоАе: но сђ тимђ си учинио то, што в по природи такво, да се може поб!;дити".

„2)е Гигзпе? ТатаГзг дига тадгз зип11иг, с/иат дигћиз Ги за1и1ет гпзрегапИђиз геМШзИ". VII. 21. У реченици: „сшиз 1е ебзе ау1(Пзз1тит, диату1з (Из зар1еп8 11011 пе§:а1)18..." „№ ш 1 е1 згпе атоге еГ зте сирг&гШе еЛ гигзиз згпе оАго е1 згпе гтШга тсИсаћиШ". IX. 29. Ђ Ега1 епгт оЂзсигИаз диаепат, ега^ сеНатеп т1ег с1аггззгоз (Јисез. X. 30. Ми држимо да ово нису просте коорд. реченице, већ неки начни компарације, дакле, ега(; ешт оћз. ^иаеДат: (1 (1 еб(;) ега(; сег!;. т(;. с1аг. с!исеб". Тако ми мислимо! ,У1сК; 18, ди1 поп 1'ог(,ипа гп ЏаттагеГ о<Иит зиит, зе(11)от(;а(;е 1епгге1" X. 31. „и(; рго аШз еИат 1одиаг, с[ио<1 (1е те 1рзо зепИо" И Мах1таб 111)1 §га(;1а8 а^тиз С. Саезаг, тагогез еИат ЋаЂетиз*. XI. 33.

Т вда ли одђ онихг, коима си та иреко сваке надежде милостЂ дао и .

оно „поп пе§а1)1з" нзосгавио. „ 6рЂ ће и без свакогЂ иристрастГл и без сваке зависти судити". „А измедм/ напславнии вождова владало е неко недоумлЂнге и расира

„победт е онаи, кои неКе срећомЂ гн-ћвЂ свои разлити, но добротомЂ утолити у крају X. сар. изоставио. подвучено, својевољно је изоставио.

тако непешто превађа ову Фигуру: „оиаи толике важности мужв". „И зђ тога, дакле, што в Цезарг виновнике мира у милостг> ирГпмио, свакгп Ке лако судити мо&и, како се онг рата гнушавао". „ Друго, што имамг реИи, то в, да смо се сви болли, да Ке аобЂда одвеКк свирЂиа бмти".

Оно „аИегшз рагИз" по нашем уверењу означава Помнеја и његову странку у сунротности с Цезарем и онда се видн, колика је погрешка.

„ џиоА аи1ет зиттае Т јспе^оГепИае ез1, циае теа егда Шит зетрег оттЂиз по1а /пИ, и(; пгх С. ЖагсеИо, орМто е1; атапИзМто 1'га(;го, ргеаГегеит §игс1ет, сеЛегет тегпгпг, сит гА зоШсИиАГпе, сига, 1аЂоге ^ат/Ии ргаезШеггт, диатсИи ез1 с1е Шгиз заШе ИиШаГит, сеНе Јгос 1етроге, тадпгз сипз, то1ез(;118, 3,о1огГ1>из НћегаШз ргаезгаге АеЂео" XI. 34.

Ђ мол иакг особита сирама М. Мариелла наклоностђ и лгобавг, у чему бм едва и самомЂ н^ћговомђ добромЂ и лшбезномЂ брату уступ1о, изискуе, да л, кои му такову и у време несреКе ндгове и у жалостЂ иогруженомг одрицао нисамЂ, садг сваке туге и жа.лости освободвенЂ ту лгобо†неодречемв". Такав ја нревод тог С. Н. најкитњастије Цидероиове беседе. Ни на једном месту није покушао да и у свом преводу постигне ону висину, која је у оригиналу, каком вештином преводилачком; ни у једној реченици није он пазио, да му леиота ц искићеност у преводу бар приближно буде одговарала оригиналној беседи, негоје тако нреводио, као да је преводу дужност изнети само мисди