Просветни гласник

658

ОЦЕНЕ И

ПРИКАЗИ

Ну ипак и овај уџбеник има доста грешака и замерака: Тако, могло се рећи само шта се зове семконоша, јер кад се није напмо за потребно ништа рећи 0 цветним дијаграмима, онда је ваљало изоставити и каквих семконоша има ? Тако исто биће за ђаке 1 и II р. много и иоказивање већине делова семеног пупољчића, а камо лн још п разликовање семених пупољчића на праве, искривљепе и преврнуте. Шта би остало за V р. ? У чланку , Аиалисање биљака по Паич. Флори" (Пр. Гл., св. за септ. 1897.) ја сам изнео разлоге, да га треба вршити само у V а не и у I и II р. Даље мислим да је за I и II р. довољно поред биљкина српског имепа навести и научно само за иретходнице а за остале не: јер главно ботаничко зпање није у научним именима, као што се деци с ночетка чини, па их све од реда уче и преко тражења и тако се претоварују. А да би наставник знао, баш коју биљку писац крсти неким српским именом (нарочито ако је ово необичније и ненознатије), може се на крају уџбеника у регистру поред сваког српског имена навести и научно. Рекао сам, да је систематски део велики, требало је описати мањи број претходница и племена. А што се тиче самих описа, они су системат. морФолошки (познавање, разликовање и памћење Форама), а свега у целој књизи ако су 2—3 Факта из т. з. биологије у ужем смислу (тако: о маслачковој иерници и боровој крилатој семенци, о врбиној и тополииој семенци и о спорама у раставке). Свакако, вели Др. 0. Шмајл, потребно је брижљиво описивање и тачно иажење на Форме, јер ако се ове не сазнају, то ће и њихов биолошки (у уж. смислу) значај остати пепознат, само не голо носматрање Форама, гола морфологија, него и у биолошкој настави морају ученици озбиљније размишљати, а то је само онда могућно, ако се буде консеквентно држала тога, да ностави каузалан однос између грађе и живота код природног тела, којим се бави. На овај ће се начин више и природа и науке о њој заволети: као што неко не може волети свој матерњи језик, који му само граматику зна, или историју, коју је он изучио само из неких „сувих" табеларних прегледа, илп геограФију, која је за њ само један конгломерат брдских висина, квадратнпх миља и имена, тако неће ни природу моћи заволети тај, који ју познаје само по њеним спољашностима. На против, ко се у њену велељенност задубио, ко је њена била чуо, ко је њено делање ослушкивао и њена уређења посматрао, тога осећање није празно изашло; а развијање и образовање племенитих осећања у нашем

времену, где се непрестано тежи за тековином и имањем, мора бити главни задатак сваке, па дакле и биолошке наставе. А какав напредак Факта из биологије у уж. смислу значе према једностраној морФолошкој настави, то се може без многог коментарисања расветлпти. Да су нпр. нежнн листићи, који се тек из пупољка помаљају, убрани или увијени, да често усправљени стоје, да су густом одећом од длака покривени или пак потпуно као Фирнезом превучени итд., то су познати појави. Јесу ли сазнати ови Факти, то застарела, чисто морфолошка настава држаше да је своју дужност испунила и — корачаше даље к новом материјалу. За шта су ове нарочите направе, којих већином више нема код потпуно развијеног лишћа ? Какав значај имају? итд., — то су иитања, која јој се сада намећу. Ту има да се размишља и нарочитим огледима дође до ових природних тајии; и тада важи за ученика: да оно што је елемептарно, сам самостално испита. И ако је на крају крајева сазнао, да су ове направе једно заштитно средство од сувишног испарења и сувише јаког топлотног зрачења: то је изнашао неште од праве вредности, учинио један рад, који његову духовном изображењу далеко више користи, него кад би за то исто време неколико биљака описао од корена па до цвета. Односно материјалних грешака: На 9. сл. ннје представљен жилачаст корен у пшенице него у грашка („1е ројз") о чему видетп друго Бониево дело „Апа1. е! рћу8ш1о§1е тедеМез", 32. стј :. при дну. Пишчеве а и г. Козарчеве жиле у пшенице су бочни (латерални) корени, што се лепо види код свију Стгаттеа, а нарочито у кукуруза; главни (примарни) корен — а то је развијен коренак — са свима жилама и жилицама (споредни корени: секундарни, терциерни итд.) назива се завршни, а што избијају доцније с бока на стаблу, називају се бочни и они супсгитуишу главни корен у његову раду, пошто се овај у брзо сасуши (овим се може деци лепо објаснити, зашто се мора кукуруз окопавати, те да добро роди). Бочни корени по стаблу већином се јављају у неком правилном реду; код којих то бива неправилно, називају се адвентивним. Горњи део одебљања у роткве припада стаблу (9. стр.), о чему иаговешћују и пупољци. На 5. стр. треба рећи: „Видели смо, кад семенка клија, да се из клице прво аомоли (а не разаије; у Бониа „зог1ап1") коренак, који је већ ту, у семенкиној клици, „даљим растењем постаје главни корен", јер би иначе значило, као да је у опште корен старији од стабла, што не стоји ни с оптогенетичког ни Филогенетичког гледишта: стабло може и