Просветни гласник
602
ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК
тченице очима виде, а по могућетву и својом руком изврше оне иослове гојпма се уче. Ја сам се највише задржавала на овим двама предметима: на женском раду и домаИем газдинству. То сам нарочито учинида с тога, што то п јесу предметп, који дају обележје овој тколи, јер, но мом мишљењу, у колико се они буду јаче истаклп п правилннје развијади, у толико ће се све више новишавати и вредност ове школе. Сви осталн предметн служе највише општем образовању, које је такође за нашу женску младеж врло потребно. 0 њнма се нема шта, у оиште узевши, ни говорптн, јер је ирограм досга добро схватио потребу ове школе. Ваља ми само то напоменути, да писци њихових уџбеника буду обазриви. Менп се чини врло умесно на овом месту и о томе проговорити. У том се погледу у нас редовно грешп. Наши ирограмн нису никад довољно детаљисани. Пнсцп уџбеника обично се забораве, па не воде рачуна ни о броју часова, ни о иотребној количини грађе, коју треба унети, већ ирема натпиеу из програма развију поједине стварн до саме иауке, и управо напишу све што знају о тој ствари. На тај начин уџбеници постају дебеле књнге, а у исто време обавезни за нредавача. Међу тим самој настави такав је начин писања од велике штете. Тај велики материјал никад се у школн не може да обради онако како бн потреба изискпвала, већ се пређе површно, и обично од таквог рада не буде никакве вајде. Ова напомена нарочито је важна кад је говор о девојачкој школи, јер овде није место правој науци. Наука је за мушкарце, за гнмназије, а девојачкој је школи довољно да се површно да онолико знања, колико јепотребно за једну домаћицу наших друштвених прилика. Ваља стално имати на уму, да ће се ове девојке сутра удати за дућанџију, трговца и занатлију, да им ваља да буду задовољне положајем, који им је додељен, и опет да буду толико образоване, да нам домаћи живот тих сталежа крену унапред и тиме номогну развитку и напретку нашег друштвеног живота. Ја се не устежем овде тврдити, да се непажњом могу постнћн и сасвим. обрнути резултатн. Није нимало тешко било опазити, како су наше гимназије и В. Ж. Школа, својом једностраношћу, од наших девојака начиниле госпођице, које су све без изузетка иретендовале да се удаду само за чиновника, почевши од практиканта до мајора. Мени бар није познат ни један случај, да се каква свршена ученица В. Ж. Школе, или каква гимназискиња, удала за каквог обичног занатлију или дућанџију, а ако је и било којег таквог сдучаја, то је било само као редак изузетак, ко.ји је дошао више сидом околности него од своје добре воље. На то се мора нарочито пазити у девојачкој школи, јер би самим тим био омашен задатак, за који су ове шкоде основане. Ја не смећем с ума ту околност, да се из девојачке шкоде може даље наставити шкодовање у В. Ж. Школи. Та је уредба врло умесна, само што не мисднм да би се само тога ради моради изједначавати про-