Просветни гласник

КОВЧЕЖИЋ

503

грами ових шкода. Обе оне имају друкчије задатке и од иочетка свога морају се рачвати и раздиковати, према правцима којима теже. Па ипак би се нашао лак излаз да се из девојачке школе може иаставити школовање у В. Ж. Школи. То би могло бити допуштеио после неког испита, пре кога бп се она ученица, која желл тамо школовање наставити, ирипремила из оног што се у девојачкој школи или није никако учило, или се учпло у мањој мери. То се, у осталом, мора и по,л данашњим приликама чиНити. Тако у девојачкој школи немачки се језик учи „по могућству", а како те могућности обично за сад још нема, то ће се и тај недостатак, при прелазу у В. Ж. Школу, морати засебно доучавати н попуњавати. Кад је већ реч о нем. језику, да рекнем своје мишљење и о њему. У девојачкој школи њему нема места. Наше су гимназије досад имале довољно времена да нам покажу како се тешко језици уче. Тек после положене матуре, дакле после осмогодишњег учења с великим бројем часова, .једва се успе, да се бољи учеипцн могу књигом служити, а колико има чак и свршених великошколаца, који га ни окучити не могу. Какав се онда може очекивати успех у девојачкој школн за три године, где би се по један или два часа недељно морали откидати од других предмета? Па кад се за то време не .чоже ни толико научити, да се немачка књига може читати, за што би се само мучило и белајисало? С друге стране, баш кад би се могло и нешто више постићи, ја никако не увиђам нотребу за немачки језик у оваквој школи. За наше будуће домаћпце, које треба да проводе цело време у трудноме домаћем раду, српска је књижевност довољна и предовољна. Из овога досадашњег излагања чптаоци су могли и сами уочити, да се девојачка школа, као савршена, може замислити само у интернату, где би се ученице училе, храниле, ноћевале и радиле. Онако исто, као што су некад наше велике задруге своју чељад васпитавале и на самом раду поучавале свима разноврсним пословима, исто бп тако интернатска настава васпитавала и разноврсним пословима поучавала своје иптомице, •само, разуме се, с планом и на много широј основп. Али овај најпогоднији облик и најскупљи је и најтеже га је установити и обдржати. Због тих тешкоћа нема изгледа, да ће се скоро у нас огледати, да се бар на једнозвместу у Србији оснује потпун интернат девојачке школе, и ако је он у закону предвиђен, а кад би се тај покушај учинио, уверена сам, да би у добрим рукама н правилним извођењем овакав завод дао ирекрасне резултате. Довољно би било десетину петнаест година, па да нам оваква школа препороди читав град, у коме би била заснована, п да створи онакве домаћице, за каквим вапије наш грађанеки жпвот. У закону је иредвиђена и једна средња мера: мешовити интернат. Њега већ не бп било тако тешко извести. У околини свију окружннх градова има учитеља, свештенпка, економа а и јаче образованнх имућних 32*