Просветни гласник

428

ИРОСВЕТНИ глдсник

Предрасуде и чулне обмане јављају се са свих страна; а када покушамо да их умом исиравимо, неосетно бивамо увучени у чудне парадоксе, тешкоће и несугласице, које се множе и гомилају све то више што даље идемо у спеку.хацнји, док се, на посдетку, пошто смо прошли многе замршене лавиринте, не нађемо управо онде где смо и били, или, што је горе, не изгубимо се у скептицизму без наде. 2. Узрок овоме помишља се да је у томе што су ствари тамне, иди што нам је ум по природи својој сдаб и несавршен. Веле „способносги наших је мадо, а и њих је природа наменида да нам буду на потпору и на задовољство у животу, а не да њима проничемо унутарњу суштину и састав ствари. Пошто је, уз то јотп, дух човеков коначан, када расправља ствари које имају деда у бесконачности, не треба се чудити ако падне у апсурдностн и контрадикције, из којих му је немогућно икада се извући, јер је у природи онога што је бесконачно да га не може појмити оно што је коначно". 3. Ади, можда смо ми и сувише заузети собом када погрешку пребацујемо право на наше способности, а не на погрешну употребу ко.ју од њих чинимо. Мучно је претпоставити да нравидни закључци из истинитих пришџша изведени могу одвести посдедицама које се не даду бранпти иди у сагласност довести. Треба помисдити да је Бог милостивије поступио према спновима човековим но да би им био дао силну жудњу за сазнањем које би ставио изван њихова домашаја. То се не би дадо сдожити са обичним благим путевима Ировиђења, које, какве год да је пожуде усадило у створове, обично им пружа и средства која, ако се како ваља употребе, не промашују да их задовоље. Према свему, ја сам склон мислити да је куд и камо већи део, ако нису и све ове тешкоће које су досада забављаде ФилозоФе и запремале пут сазнању, од нас самих, да смо најпре подигли прашину, па се посде тужимо да не видимо. 4. НаМера ми је, отуда, да покушам хоћу ли моћи изнаћи који су то Принципи што су увукли сву ту сумњивост и неизвесност, те апсурдности и контрадикције у раздичне ФилозоФске секте; тако, да су најмудрији људи помишљали да се нашем незнању не да помоћи, сматрајући да оно потиче из природне туности и ограннчености наших способности. За извесно, посао је који вреди труда, збиљски потражити Прве Принцине Људскога Сазнања, испитати их и претрести са свих страна, нарочито пошто бн могло бити разлога, помислити да оне сметње и тешкоће које устављају и буне дух у његовом истраживању истине не потичу из тамноће и заплетености предмета, иди природног недостатка ума, кодико од ногрешних принцнпа којих се придржавадо а могли су се избећи. 5. Кодико год изгдеда тегобан, и колико мало храбрио овакав покушај када се опоменем колико је великих и необичних људи нре мене нолазило за истим циљем, нисам, опет, без неког надања, — када помисдим да најшири погдеди нису свагда најјаснији, п да онај који је