Просветни гласник

774

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

нитијих улога у друштву. Наставници средњих школа не чине услуга општој образованости само својим радом у школи, већ и својим радом на науци и књижевности; научна друштва и сгручиа књижевност иоглавито зависе од моралне и материјалне помоћи наставника средњих школа. Зато баш нрофесорима угарских средњих школа тешко и иада, што су, мимо све остале државне службенике са истим квалификацијама, много у платп запостављени, услед чега долази и то, да миогн ваљани школски радници напуштају наставнички рад и примају друга звања у којима су боље плаћени и имају већега угледа у друштву. Сем тога за успешан рад потребно је, да наставник средњнх школа буде душевно спокојан, а оскудица, коју осећа због недовољне плате, пеирестано му руши душевно спокојство и мир. Па онда наводе, да због сиротпње ирофесориије у стању држати потребне часописе, набављати стручне књнге, ип стручним путовањима освежавати и богатити своје знање; не може пратити у довољној мери све новиие у предметима своје струке, те иостаје изгубљен за науку, азаостајући у својнм иредметима лостаје изгубљен и за школу, поставши пре времена неспособан за предавање предмета своје струке. Дакле, у интересу самога усиеха средњошколске наставе потребно је материјално обезбедити иаставнике средњих школа, јер ће им се тиме дати прилика, да могу пратити напредовање своје струке и непрестано учити. Овога ради траже: 1. да се класе директора и професора срсдњих школа уреде према закону од 1893. године; 2. да се повишице подигну на 200 форината; 3. да се урачуна у систематску нлату додатак, који се даје наста.вницима средњих школа у местима где је скупљи живот. Поводом овога тражења угарских наставника средњих школа, да пм се повиси илата, Ка8<;ауш Ујсзшк велн:

„Ако угарски другови говоре о тешком материјалном стању те га зову тешком кризом, којој треба радикална лијека, шта ћемо онда рећи ми хрватски професори? Наши су захтеви према њиховим тако чедни, да чеднији не могу бити. Што тиити угарске професоре, у већој мери тишти нас хрватске.... Угарски и аустријски професори истичу свагда, кад им се даде прилика — а тих прилика има много јер су окунљени у својим друштвима и састају се у заједнчким састашџша — с највећим поносом и етичким патосом, да им је увијек дизати стијег иделализма, јер без идеалнога схваћања учитељске задаће промеће се учитељско звање досадним занатом, од којега није никому користи. Тај идеализам не смета, како видјесмо, угарским професорпма, да се борЈ за своја нрава, и кад се ради о материјалном ноложају њихову. И хрватски професори нећо да заостану за њима у идеалном схваћању свога звања, и управо се за то и боре за свој бољи материјалан и социјалан ноложај. Хрватски је професор слабпјо ситуиран не само од својих другова у Угарској, Аустрији, Босни (с Херцеговнном), већ и од другнх уредника 1 ) хрватских с академијском образованошћу, што више, има доста њих н без академијске образованости... који су релативно боље награђени од најодличнијих професора средљнх школа, којн су осиједили у дичном беспрекорном вршењу свога тешког звања..." Износећи иримере, из којих се види, како су награђени чиновници које струке у Хрватској и како су профосори и учитељи свима запостављени, додаје: „Да за овако потискивање професорскога сталежа и инфернорност учитељске службе немаЈникаква оправдаиа разлога, види се одатле, што по иравди нитко не може утврдити, да образованост професора стоји мање жртава у новцима, у вромену, или да су за ову службу довољне и

') чиновника.