Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

353

извори мисли о којима прониост није ни сањала. Шта је Еразмова биб. шотека спрам данапгњих и.ш оних од пре сто и педесет година? Међутим, ништа од овог научног насдеђа које остајаше новим генерацијама ннје нродрло у колеже, где језуитски питомди и даље уређиваху своје Јгепез и латинске стихове; програми „хуманиста" беху оно што п пре. Ова апомалдја опазн се тек онда кад већ сама паде у очи. А педагози не би је сами никад опазили. Лајици се први зачудише томе да се школа не мења, док се све око н>е беше нзменило. Испочетка они се подигоше против једне злоупотребе. Настава је била на латинском и ако одавно латински беше престао да буде општи језик „књшвевнпка". Отвори се жестока борба да се добије да се говори матерњим језиком у школи, и да се исти узгред предаје. То је било у половини ХУШ-ог века. Најчувенији учитељи тврђаху да кад се ова горња реФорма буде увела, биће одзвонило свакоме добром учењу. После прве победе, видећн све већу разлику између школе и живота, лајици се осмелише, и „питање латинског" беше нстакнуто у свој целини. Испочетка примедбе се чнњаху — полу гласно. Колежп не саизволеше одговорити. Нашто се препирати о до1ми са хулитељима, нарочито кад их је мало ? Мало по мало јерес се рашири. Верни морадоше одговарати, тражити аргументе. Има вшпе од столећа како их траже. Нашли су их много. Нашто провести тако дуго у колежу изучавајући мртве језике и старе снисе? Нашто гајити „речитост" на уштрб осталих способностн? Еразмо би одговорио: зато што нема нпчега бољег од сниса класичности; зато што мн не познајемо ни једну употребу духа која би могла надмашитп „речитост". То су били разлози, разлози непобитнн, младог хуманизма. Од ХУШ-ог с.толећа онн су изгубили своју моћ у толикој мери да их нико није смео навести као такве; није било могућно браннти тезу да само на грчком и латинском има ремек дела; филозофи и научници беху ноказали да над вештином лепог ппсања има вештина откривања истине. Еразмо и Језуити изјавили су да је највиши циљ човечанства да задобије литерарни такт. Данас је тај појам подмлађен и Формулнсан у „вештини да се дух упути разумно и на прави пут, и да се нађе за своје идеје увек тачан и природан израз". Је ли дакле истина да је студија грчког и латинекот најбоља или једина која је кадра да упути дух и да се изрази мисао? Овде ннје место да се расправља које место у историји опште — дитературе припада класичним делима: Хомер и Виргилије, Стари Завег и Јеванђеље, Шексппр п Гете сви они могу зачинити духовни живот оних који их читају; избор је слободан. Питање је само да ли доиста деца нашег доба и крви лашње разумеју ремек дела класичне прошлости или модерна? Оно што је пзредно код класика само су осећали понеки — а то данас највише важи — и то људи а не деца. Може се у теорији бранити да