Просветни гласник

г ■

НАУКА И НАСТАВА 355

од њихових дО.И1 верно огдеда.к) етарог живота. Разумети и позиати кла-сичну ирошлост, иодитичку и друштвену организвцију, обичаје, уметности, ноново мис.шти њиховим мислима, и „ирожмати дух" том прошлошћу која је освештан извор модерне цивњшзације, то је услов праве човечанске културе — постављени циљ „хуманиста". — Јасно је, да овако са свим револуционарно схватање премешта тачку тежишта учеља. Пространа и дубока грчка дитература имала би да заузме место латинске која је бачена у нолусенку од ВаИопез ФлсШ, јер ако која од аих двеју заслужује пошту н дивљење, то је извесно грчка, од које је латинска само одсев. Школска економија са тим се обара, јер језичио и литерарно васпитање које је било циљ постаје средство; није више реч да се иише грчки и латински, већ да се читају писци, да би се упознали са узвишеним животом Грка и Л.атина и да би у нас прешао сок љихова живота. Класична Филологија онаква какву су је Формулисали немачки филолози била је добро примљена од „ортодоксних хуманиста* надајући се помоћи за класицизам у опасности. Само они не променише своје методе, и данас се у гимназијама чита тек само по која страна латинских и грчких писаца, а ретко који писац и то само у изводу. Била би илузија веровати да деца на тај начин могу „схватити дух класичне прошлости". Али и то није све; против те нове „класичне Филологије" има и Формалних замерака. Шта је то „дух класичне прошлости?" Наука и критика осудиле су оптимистичне легенде о простоти, једнакости и идеалном савршенству старог друштва; то је друштво еволирало; било је компликовано и разнолико; према добу и месту оно има разне облике. Усвојимо да је могућно у школи разумети и познати главие од тих облика; да ли ће то вечито бити услов за „ираву људску културу ?" „Хранити модерни дух духом класичнс прошлости, вели Оа$1оп Рапз, било је неопходно потребно, и држим да је то и данас; али ће то престати да буде, јер ће модерно друштво асимидирати у себе све хранљиве елемеите прошлости". У остадом који су то хранљиви елементи, које друштво још није асимилирадо? У својим 1,ау 8еггсопз (1870) Них1еу веди: „и кад би се класична литература предавада на начин да деца појме живот који је био вођен пре две хиљаде година на обадама Средиземног мора, ппак, држим, да се та настава не би могда узети као основа нашег модерног васпитања, исто онако као што би бидо апсурдно начинити од Иалеонтодогије душу модерног васпитања". — Најзад, ако је познанство старог живота неопходно, да ди се оно боље може начинити читањем Тукидида иди Куртијуса, Тит-Лива иди Момзена? Да ли не би боље би.хо изучавати изворе античног живота у добрим нреводима из Хомера и Пдатона цедокуиних, него ди с муком срицати по коју песму из Идијаде иди два три дијадога из Платона? И доиста у кдасама Филозофије свуда је дектира оригинаднога текста замењена преводом. Зашто се овај •обичај не би начинио општим? Учење граматичко у место да помогне но-