Просветни гласник

школски летопис 817

могућна у свима предметима. Ученици, ко.ји том развојном наставом. дођу до извесних творевина својих, сматрају себе као творце, као ауторе тих творевина, јер ,је њихова саморадња бида у томе раду у довољно.ј мери иримењена. — Када се на тај начин састави комбинација представа, тада је ученици понављају, исправљају и допуњавају, док цеда та маса мисди не постане својина целога разреда. У место таквог рада, наши учитељи све свршавају на врло угодан начин: испричају сами ствар и тада пропитивањем цепкају масу мисди, која мора да је целлна, те се тако деца систематски онеспособљавају да могу самостадно издагати веће масе мисди, без оног досадног учитељевог запиткивања, као да ће том детету позније у животу увек неко стајати иза деђа и стављати му питања за З т прављање. Ну овом описаном обрадом градива учињена је само једна нодовина рада: задобиди смо ново знање. Ведика већина учитеља ту и остаје. Ако дете приповетку може да исприча, ако може опис какве природне појаве да обнови и т. д. то учитељи веле, да су свршиди све, што треба да сврше. Међутим, досадањим радом је задобивена само једна маса још неуређеног знања из разнодиких предмета, која се дако може распдинути и која заиста и ишчезава ведиким дедом својим чак и посде тако мале паузе у времену као што је школски одмор за некодико недеља. А ми се обмањујемо, да спремамо некакву сталну духовну својину у ученику за познији живот његов у друштву!! Знање, овако задобивено, мора да се кристалише у појмове, оно мора да се уреди. У ову разнородност, што, како нам се чини, влада у маси емпиричких чињеница нашег знања, мора да се унесе извесно јединство. Ујединилачка нак гдедишта за то јесу иојмови и закони. С тога сада настаје тек дубоко духовно занимање, кад почне тај унутрашњи покрет сређивања масе распарчаног и појединачног знања. Па и у томе, као и до сада, може да буде извесне оаморадње. И у колико је већа саморадња, у толико се већма осећа, да је створени појам у нама иостао, да је наша својина, да је снага. Ако се појмови просто казују, па макар и с таквим објашњењем, што ће се за сваки појам дати но неколико иримера, то је дух учеников пасиван, он може примити те иојмове и исказати их, кад се упита, али с њима није везана она топлина, која је везана с оним појмовима, које саморадњом својом у себи изведе сам ученик. Учитељ и овде има само да руководи радом, а ученици сами прво асоцирају и сравњују сличне сдучајеве и у њима проналазе заједничке ознаке и те заједничке ознаке многих појединих чињеница апстрахују, те чине садржину дотичнога појма. Тако одвајањем једнаких ознака од многих предмета постају иојмови, од многих бивања — закони, од многих људских доступања, што их излаже дитература и повесница, — иравила (максиме) за владање човеково и т. д. Овом мисаоном обрадом смо из масе појединих чињеница изведи појмове. Ишди смо од појединачких сдучајева к појмовима. Сада је потребно да иођемо обратно: од иојмова к појединим сдучајевима. Тек тако ће бити од вредности те духовне творевине у нама, ако се могу иримењивати на нове случајеве. Појмови постају из масе нојединих чињеница стварности, ади, пошто су већ постали, морају господарити том стварношћу, морају се ти појмови примењивати на нове чињенице. С тога се обрада градива завршава тим разноликим вежбањем у примењивању задобивених појмова, закона, правила и т. д. на нове случајеве, који под њих потпадају. На тај начин ученик се навикава, да свој скуп оиштих