Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

819

буђује ученике, да из умне својине, створене ранијом наставом, постављају сами нове задатке за размишљање и поступање; та заузетост се јавља као жеља и тежња, да се задобивено знање исправи, допуни, прошири и примени; кратко: таква заузетост од знања ствара у духу ученикову ону стваралачку моћ, ону активност, које тако мадо има у редовима наших суграђана. После саопштења ових својих погдеда, ја сам отпочео свестране прегледе школа на начин, како сам га издожио у прошлом извештају. Ну брзо сам увидео, да је стварно стање у пгколама — шкодска пракса —- не само далеко, већ иредалеко од ових захтева педагошке науке. Ве„шка већина наставника београдских народних шкода није разумела ове моје захтеве нити пх је могда разумети, а у њој опет један део није ноказивао ни тежње да их разуме, а камо ли примени. Изгледа ми, да београдски наставници-ице хоће трпељиво да сасљушају захтеве својих претпостављених старешина, али неће да покажу довољно воље за примењивање тих захтева. Наше је-учитеље већ опредедила прошлост наше нросвете, која је својим званичним прописима од када постоји па до данас захтевада само масу неуређеног знања и они се у томе правцу заиста и крећу, у колико су уопште покретљиви. Из њихова рада у школи не може се увидети, да они представљају некакву засебну — педагошку струку у земљи. Они ведиком већином ноступају с децом као са стварима, које се могу премазивати различним шарама и о које се могу вешати и привезивати различни украси, а које противу тога не протестирају. Редак је учитељ у моме шкодском округу, који би за сваки свој иосао тражио нсихолошког оправдања; сваки ради по својој годинама утврђеној рутини не кидајући се много, да ди тај његов посао одговара захтевима науке или не. Тако је, као што напоменух и с учитељима, а што се тиче учитељица за њих се просто може рећи, да свој положај и не сматрају као какво на педагошкој науци засновано занимање, које има да изазове морални друштвени препорођај у нашој отаџбини. Јасно је, да сам, после таквог горког искуства, морао оставити на страну ону претпоставку, с којом сам пошао на рад, а то је: да београдски учитељи-ице основних школа имају какво било педагошко убеђење, да схватају свој посао као целину и да имају тачно опредељени смер, коме теже, и план,. по коме раде, па сам прегао, да у појединостима спасавам од неправилности оно, што се још спасти може. С тога сам при прегледима отпочео обраћати пажњу на методичке захтеве, јер држим да бих тим путем могао из саме праксе позније у току свога надзорничког рада да створим код учитеља једну целину иогледа један еистем миели о томе, шта се хоће васпитном наставом у целини и како се изводи васпитна настава. А да бих и с друге стране томе усавршавању изашао на сусрет, ја сам наредио свима наставницима-ама београдских народних школа, те од 9. ов. месеца посећују три пута недељно моја иредавапа из оиште иедагогике, која држим у дворници основне школе у Палилули. Тек после тога рада, ја бих могао од учитеља-ица београдских народних школа тражити рад по напред изложеним погодбама педагошке науке и тек тада бих их у правом смислу могао чинити одговорним за неправилностн њихове у извођењу тих погодаба. Нначе за сада би било од веће вредности истраживати узроке тој појави, што су нам учитељи такви, него ли их осуђивати за то. И ја се ни мало нећу огрешити, ако за то окривим истина у извесној мери и њих саме