Просветни гласник

1440

ИГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Фаланта човека, основача Тарента. Фалант није био ништа друго до бог Нептун, Залеук, легислатор у Л.окрима, био је сам Јупитар. Тако је бо.г био и она.ј Леукип коме је приписивато основање Метапонта и Калипоља, а богиња, или месец, она Елиса-Дидона, која се сматрала као основачица Картагине. Како талијански научник аргументира ову тезу, показаће нам неколики примери. Узмимо на пример сваком познатог Хорација Кокла и чујмо шта он о њему ка;ке (I стр. 472—4): Белешке које су допрле до нас о Хорацију Коклу дају нам могућности да схватимо митолошки карактер те личности. Сигурно је да име Кокле одговара имену Киклоп; а знамо да је Еније, који је морао да прича и ту историју, звао Коклитима и Киклопе. Повода том апелативу дало је по једнима то што је Хорације изгубио у рату једно око ; по .другима што је он имао једну нарочиту обрву; осим тога тврдило се да је он, рањен при прелажењу Тибра, остао хром, и да је на статуи која га је представљала тај недоетатак био назначен. Та се статз т а, према једној причи која се сматрала за достојну да се унесе у анале максиме, налазила на комицијуму, и пошто је у њу ударио гром намештена је на Вулканалу, на једном месту где је могло сунце да је осветљава. Укратко све белешке о то.ј легендарној лнчности, која је на обали реке Тибра успела да зауставн читаву војску, воде нас к сигурном закључку да Кокле није друго до Киклоп, управо сам Вулкан главом, примордијални бог Рима обожаван на Капитолину, коме је остала посвећена земља што се налазила на подножју тог брега назвата Вулканал, и чији је култ, како показује низ знатних доказа, био тесно везан с култом бога Тибра, на исти начин и из истих разлога из којих се у грчком миту ХеФест баца с неба на га Тетида прима. Хорације је назват Кокле, то јест једнооки, из идентичких мотива из којих су стари говорили да је сунце било око Јупитрово, а Индијанци за Варуну, Германци за Одина држали да су имали по једно око. Статуа Хорација Кокла била је намештена близу Комиција, у најстаријој ареји Вулкановој, или на огњишту римске државе, гдејењу љубило сунце, управо зато што је он био исто сунце, које је у најстаријем римском култу идентиФиковано с Вулканом и с Јупитром. Легенда по којој он одбија од Рима непријатеља покваривши мост Сублиције значи да су одбрану Града изврпгали његови богови заштитници. Вулкан и отац Тиберин кога позва Хорације Кокле спасли су Рим исто онако као што се после причало о богу Редиколу, који је удалио Ханибала, или о римском ионти'1 ексу који је учинио те се Атила вратио натраг. Вожански карактер Валерија Публиколе овако Паис доказује: Неки су писци говорили, истина, о једној кући на Палатину да је била дата Марку Валерију, — Попликолином брату, из захвалности за победу над Сабињанима; али друге нам белешке казују да је Нублије Валерије Публикола становао на коси брега Велије, управо тамо где је по причању