Просветни гласник

НАУЕА И НАСТАВА

1441

била пре регија краља Тула Хостилија; и да је њу Валерије иосле иреместио где је додније био храм Впке Поте (У1са Ро1а), иди богиње победе. С друге стране статуа Валерије, сестре Попликолине, иалазила се по некима у атријуму регије Тарквинија Охолог. Тај последњи податак поред оног нрвог казује нам јасио зашто по традицији плепс сумња на Валерија Публиколу. Он се доиста по прогонству краљева био наместио где су пре биле регије Тулова и Супербова. Све ове белешке имају заслугу што нам дају на знање да Валерије, односно Валенс, који је иређе становао у Туловој регији, то јест у храму Пената, а затим у храму богиње Викторије, није историјска личност него просто један херој, један заштитник бог рата; тако као што је једно ратно божанство била Валерија, пророчица која је у време Тарквинија пренесена у Свесу Помецију и која је учинила те је та варош пала у руке непријатељу. Сестра Попликолина, чија се статуа видела пред Тарквинијевом регијом, ц она Валерија, која је исцељавала болесне, различне су Форме истог божанства, или богиње здравља и рата. Још у доцно историјско доба, кад би умро који од Валерија, чињене су му посмртне церемоније под Велијом, тамо где је тобоже Публикола имао кућу и гроб. Одатле не можемо закључити да је Публикола доиста егзистирао, исго тако као што не можемо извести из тога што су породице Еурипонтида и Агида доиста постојале у Спарти, да су доиста постојали Херакле или Агамемнон и Менелај, чије су куће показивали; куће које су природно били храмови божанстава која су доцније постала нрости хероји и оснивачи племена. Из тога можемо закључити само да су Валерији историјског доба доводили своје порекло од хероја Валерија, као што су Хорацији мислили да произлазе од митског Хорација Кокла, а плебејци Јунији од легендарног осветника Лукрецијиног. Они су везивали своје порекло с једним богом, као што су патрицији Фабији и Јулији себе сматрали за потомке Херкула и Венере и као што су плебејци Аколеји и Цецилији доводили своје порекло од Аке Ларенције и пренестинског Цекуба. Пошто су се читаоци овако упознали унеколико с Паисовим начином доказивања да су знатније личности из старије римске историје божанства, узећемо још два таква примера, где је аргументација мало тежа. 0 божанском карактеру Тарквинија Охолог, Лукреције и Јунија Брута читамо на стр. 370 и даље: Традицијонална нрича, или рећи ћемо боље различне традицијоналне приче о прогонству Тарквинија Охолог и Тарквинија Колатина, Лукрецијиног мужа, једног с престола, другог из конзулства, немају баш никакве историјске вредности. Историјско је међутим то да је храм и култ Јупитра, Јуноне и Миневре Капитолинскс прогнао, или бацио у заборав, храм и култ божанства која су раније заузимала то место. Римска прича о божанствима која су уступила терен што им је већ био консекриран, изузевши Термина и Младост, заслужује веру у извесном смислу, у колико је изведена из живих ритуса и што