Просветни гласник

1450

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

је добар део мита који се тиче Кака и Нуме, владаоца који нам је у неколико представљен као нека врста краља Миде. Доиста епизода у којој се излаже лукавство с којим је нобочни римски краљ ухватио Фауна п Пика, савршена је репродукција једне грчке причице о Миди и Сплену. Тако је син Мидин Анхурос прототип Курција који се баца у бару. Легенда о Тарпеји која издаје своје зарад златних гривни репетиција је неких аналогих јелинских митова; тако разне грчке легенде чине основу појединостима у двобоју између Хорација и Куријација, у лукавству које је употребио Секст Тарквиније према Габињанима, и у анегдоти о Супербу који удара по маковима. Грчки извор издаје и то што се помињу Филипеји с којима је Тарквиније задобио Сибилине књиге, а видели смо како је легенда о смрти Сервија Тулија, изведена од култа богиње Дијане, идентификована с Артемидом Тауропулом, да је мит о Вирбију сливен с митом о Хинолнту. У Љуренту овај мит. како изгледа, причан је у облику потпуно сличном традицијоналној легенди о Федри која се заљубила у Тезејевог сина. Облик који је дат званичној легенди римској канда је постао једном доцнијом прерадом. Тулија која прелази колима преко Сервија и која помаже свог мужа на штету свога оца, подсећа на један други соларни мит, на мит о Хиподамији која из љубави према Пелопу удешава те се отац Енолај изврне с колима. Директна имитација легенада пелопонеских краљева види се код Гомула, Тула Хостилија и Силвија Амулија, кад се унореде с краљем Салмонејем; и причпца о ЈунијуБруту, који при новратку из ДелФа љуби земљу као општу мајку, подсећа на грчке мите. Анегдоте које су причали грчки писци подлога су и нричи о Мецију ФуФецију; глава Сервија Тулија кад је био дете гори на исти начин на који је горела глава Ескулапу, а смрт Тарквинија Приска кога убијају лажни пастири налази се у основи у причи о смрти Клеарха, господара од Хераклеје. Немојмо давати велику важност појединостима који се могу објаснити позним доба тих прича. Песничком или романтичком природом неких од тих литерарних редакција објашњава се на пример име Етиопа које је дато робу који прати Секста Тарквинија. Али дајемо неку важност околности што се основно значење које имају стари римскн краљеви може разумети само с помоћу грчких личности које су биле узете за образац. Није случајно упоређење које чини Плутарх између Гомула и Тезеја, између .1икурга и Нуме. Ако њему пада на памет да упоређује те личности, узрок је томе што су они који су измислили дела првих краљева имали на уму с једне стране баш оснивача атинске политичке државе, а с друге оснивача спартанске државе, с чијим су институцијама Гимљани, као и друга сабелска племена, радо упоређивали своје. Самнићани и Сабињани су се сматрали за спартанску крв, а Гимљани који су мислили да су нотомци сабински, до у Катоново доба бар били су иримили ово веровање.