Просветни гласник

1504

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

што држи Милетић. Он иисли да се заменица дугом својом употребом за речју, на коју се односи, и развила у члан. Међутим, зар имамо само један језик, где је члан испред именице (грчки, немачки, Франц., талијански итд.), где је, дакле, и демонстративна заменица стајала испред именице, па се из ње ипак развио члаи. Сва је дакл.е ствар у потреби разликовања одређености у именица од неодређености нарочитом Формом. Откуд се она јавилаР II, као што тачно вели Милетић, када се така иотреба могла јавити у придева у заједничко-слов. језику, зашто се она није могла самостално јавити, велим ја, у бугарскоме и рускоме. Овај део хинотезе Милетићеве ја сматрам за тачан/ т. ј. да је бугарски члан у првим почецима својим словенскога порекла, али без свих оних осталих атрибута, које му даје Милетић само за то, да створи од њега тако кардинално питање, на основу којега може предлагати нову деобу словенских језика и друкчији размештај Словена у праДомовини него што се данас чини. Руски члан, онакав какав намјеонданас познат, давао је Милетићу права, да говори само о могућности словенскога порекла члана у њему. Видели смо, да су се у заједничко-слов. јез. демонстративне заменице употребљавале испред и иза именица, на стога нема ништа природније него доћи до закључка, да се члан у њнма самостално развио као што би се могао развити и ма у ком другом слов. језику. Али баш тај Факат, да члан ни у једном словенском језику није добио онаку употребу као у бугарскоме, маћедонскпм дијалектима и лужничко-тимочком дијалекту нашем, дакле језицима, који су се находили у додиру са романским дијалектима, којима је, судећи по румунскоме, познат члан, то је вероватно, да цео ход развића члана ни у једном од горњих дијалеката није био без њихова утицаја, ма да, као што рекох, ноложај заменица носле именица није им био и пре тога утицаја непознат. Према овоме и у т. зв. џ — ч дијалекту, који, као што је горе показано, није могао живети са бугарским заједничким животом, а дубљих трагова од утицаја средњеи ново-буг. јез. на ове дијалекте такође нема, члан се могао развити слично бугарскоме језику и претрпети и туђ утицај као и бугарски језик. У осталом по синтакт. употреби тај дијалекат нема свугде члан већ постпозитивну уиотребу заменица: овај, онај и тај, тако да се питање о члану у овим језицима своди на питање о генералисању оваквог положаја у ових заменица. Ово находимо у тимочкоме дијалекту сведо Темске, откуда се нримећује тек употреба заменице тај као члана. С тога и у бугарскоме члан нити може штогод говорити о бугарској прадомовини нити бити тако карактеристична црта за одређивање бугарске народности и буг. језика. Да и свега овога нема, ипак је сам члан још и сувише недовољан, да се на основу његове употребе могу учинити сви они закључци, које је учинио Милетић. Последњих година често се практикује такав начин рада при одређивању сродности између различних словенских дијалеката, али то још не значи, да је то добро и да представља напредак у науци.