Просветни гласник

б е л е Ш к е

613

Нека мисли ко вако хоћс, ;;лн казпа јо чип освете. Но ваља о томе размислити, да ли особа несвесна и иесавршена мишљења сме бити иредмет мржње и освете? Пођимо даље н упитајмо се, да лп казпу заслужује и васпптач, коме је иепозната васпитна наука и узроци, који руше здрав и моралан развитак ц механички прнступа васнитању казном место науком? И на то одговарамо без предрасуде. Не заслужује, јер не носи одговорност пошто се иије снабдео нотребном науком. Ваља се првенствено постарати за пристојно знање васнитача и на томе основу учинити их одговорним. Несвесни васпнтачл чине нелике грешке честим казнама, јер оне не само не постижу диљ, већ снажно дејствују у сасвим обрнутом правду. Ср. * 0 циљу модерне школе. — Чувени чешки књижевник најповије школе, ироФ. др. Масарик, држао је у Ирагу предавање о циљу модерне школе. Из тога предавања духовитог чешког писца доносимо овај извод. На човека утиче све што га окружава, а у првоме реду друштво. Оно је стална школа, чији су утисци трајни. Човек се прилагођава околини, то јест иодражава свесно и ш мањо сиесно и слепо. Примери утичу добро и рђаво. Утичу мисли, речи, слике, покрети, делокупна делатност. Разни утицаји дејствују на нае исто онако, као што и у пама самима дејствују против утицаји. Првима подлежемо, другима се бранимо и опиремо. У снази, којом паралишемо утицаје, лежи равнотежа између наше личности и друштва. Учимо се и одучавамо се, јер јо сваки обичај одучавањо од другог обичаја, тражење раваотеже. Узајамност ишеђу старих и иладпх није још педагошки уређена. Зарад утицаја на млађе, морају се старији васпигавати, јер васнитавати децу значи васпитавати себе, и који наставник није тога свесан, тај нема ни појма о васпитању. Где је друштвени циљ иснуњен тежњом за моралним напретком, тамо је за децу добро побринуто. Тешко деци, где се старији не васпитавају. Но дете није само ученик, већ и учитељ старијих, њихов васпитач; оно утиче на њихов разум и осећај. У породици не сме се заборављати на узајамност васпитања родитеља и деце; однос појединаца према нородици ваља вазда имати на уму. Не смећимо с ума, да васпитањо и учење почињу још из првих дана живота, па чак п пре овпх. Породица је друштво у мпломе. Однос родитеља и деце јесте одблесак и у извесној мерн слика и прилика друпггвених односа. Децу своју васиитавамо и начаном својег живота; не заборављајмо на наследне утицаје Физиолошке и пспхолошке. Човек раскошан и неупутан рђаво васпитава своје будуће покољење, јер се плод детета Формира по закону наслеђа. С колепа на колоно преноси се наследни грех и наследна врлина. Не само с обзиром на мозак, физиолошки , већ се и душевно це шм нашим бићем Формира будућо покољење. Из тога бп могли известп ову неопходност: Уважавај п цени душу својега детета, уважавај и дени душу деце своје деце, уважавај и цени душу будућих покољења! Сећај се не само свога детета, већ п његова подмлатка. Сазнањем тих утицаја модерна школа п држава својим законодавством лабаве везе између родитеља и деце. Деца се збиља еманцинирају. Ако на прпмер држава наморава, да дете походи школу од 6 до 14 године, то значи еманципацију деце од родитеља. Пређе црква, сада држава ограничава родитељска права. Данас постоје већ и нарочити закони, који закраћују неограничену родигељску власт над децом. Деца ностају самосталнија; но та еманцнпација не продужава се правнлно. И ми видимо непрестапу борбу старих и младих; но у колико деца постају самосталнија, у толико су јаче