Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

121

могла увндоти доследна унотреба дапред означених израза, а не мешање и једног и другог на више места. Темени круг и круг висине, стране неба (света), као и одређивање иодневачке линије представљен је боље код Гајстбека пего лн код Андрића. И код једног и код другог меридијанска лпнија одређује се помоћу гномона, само је то код Андрића незгодно мотнвнсано, јер изгледа да сз то.тако ради саио за то, што ,сунце не оставља з.а собом видљив траг, да би се в.идео његов највиши иоложај на небу,..." као да осгала небесна тела и звезде у свом кретању остављају видљива трага. Код Андрића је добро представљека одредба севера и орнјентацнја иомоћу иоларе, а тога нема код Гајстбека. Упогреба компаса код Андрића (сгр. 6). умесно је наведена, само би оиис те справице могао бити бољи и није га требадо — с техиичке стране — узимати као тачку која одговара на пр. небесној лоити, облику Земље ит.д. већ као споредпу онако, како је иоменута иолара, гномон и др. Код Гајстбека се ништа не помиње о тој употреби комиаса, шго ннкако није на одиет, нарочито с тога, пгго учешгци познају ту снраву још из Физике у III разреду, а ни употреба поларе није им сасвим непозната. У томе је Андрићев Земљопис потпунији од Гајстбековог. Појави, из којих се изводи појам о небеској и земаљској оси добро су узети у рачун код Андрића, али нису добро употребљени ни објашњени. Да би се на пр. показало, како се небесна сфера привидно окреће око Земље, посматрају се све звезде кад излазе на истоку па залазе на западу, за тим се опет јављају на истоку, залазе на западу ит.д. Међу тим, то је представљено нејасно, јер звезде непрестано излазе на истоку и залазе на западу тако, да обичан иосматрач не може оценити то привидно крегање СФере. Друкче бч он разумео ту ствар, кад би му се казало да уочи једну или неколнко сјајнијих звезда или ко.ју групу звездану, па да мотри на њнх (а не на све звезде уједанпут). Тада ће он заиста врло лако опазити то окретање сФере на тој звезди, а после и на свакој другој звезди или групи, па тек онда имати појма о окретању целе сФере. Још је овде незгодно речено (чл. 7, стр. 7): „оие звезде које изађу на правоме истоку, заћи ће на правоме западу. Кад сване не ћемо их видети, али сутра дан с вечера поново се виде иосматране звезде на правоме истоку..." Овако стплизовање може навести ученнке на погрешан појам о окретању сфере. Пре свега, из овога излази, да звезде не скрива хоризонат већ Сунчеви зраци („кад сване") и да би звезде те ту још биле и да би их ми могли видети само да није свануло. Сад треба чекати чак „сутра дан с вечери" те да се онет виде. Пракгичније би било, да се ученицима још исто^а вечера покажу те појаве т.ј. излазак нових звезда на истоку, пењање заиажених звезда на нсточном хоризонту и истовремено залажење заиажених звезда на западном хоризонту. А зарад опшносги те иојаве не морају се бирати баш звезде „на правоме истоку" већ и све друге, северно и јужно од те тачке, нити узимати у обзир појаве сванућа и смркавања, пошто звезде, без обзира на доба дана, излазе и залазе. Код Гајстбека је та ствар изведена са свим кратко (у толико ,је ту и мање грешака), али чисто догматички без нојава, које о томе убеђују, те отуда овде највећа тежина и иада на иросто тврђење без објашњења. Исти случај постоји и у Андрићевом Земљопису где се већином износи тврђење онога, што претходно тек треба протумачити. Ту се на пр. за извођењз вертикале, зенита, надира нт.д. иочиње тврђењем : „Наша је земља округло тело, зато на њој свака тачка мора имати свој видик и своју вертикалу 1 (чл. 4, стр. 4). У место тога, иробнтачно би било, да.се ученици претходно смнш-