Просветни гласник

198

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

стија употреби у педагогици као васпитно средство. У првом свом саопштењу о овом предмету, које је јако нривукло пажњу психолога и медедииара, ма да је код већине наишао на енергичан отпор, ВегШоп је ограничио употребу хипнотизма на т. зв. клиничку педагогику. Он ирепоручује да се деца лена, лажљива, покварена и ма са каквим нездравим склоностима, кад су већ остала безуспешна сва друга средства, подвргну хипнотичко-сугестивному ноступку лекарскому; у исто време објављује број успеха који су постигнути у овом правцу. У другој и многим доцнијим публикацијама — до 1898. год. објављени су 27 само ВегШои-ових чланака о овим предмету — све је више ширио на основи повољнога искуства поље. педагошке примене хипнотизма. И нормалне душевне и карактерне особине здраве деце, њихову пажљивост, намКење, природни дар и подобности, требало би, вели, развијати и образовати сугестивним путем; на тај начин створити нову, сугести-педагогику, врсту душевне ортопедије, а да се она оствари, треба лекар и учитељ да иду руку под руку. Док су у Француској принципи такве сугести-педагогике стекли много присталица, у Немачкој се досад мало њих бавило овим предлогом. Због важности самога предмета чини нам се оправдано што ћемо ВегШоп-ове тезе критички да расветлимо. Наше се гледиште у овом питању разликује поглавито начелно од гледишта које је усвојио 8оттег у својој дијагностици душевних болести, где он примену сугестије у педагохшци означава управо као утогшју. Ми не увиђамо загато не бисмо дечје болести у повољним приликама изложили истому поступку као и болести код одраслих. Да је хипноза и сугестивна терапија код дугаевних и живчаних абнормалности изврстан начин лечења, истина. је без сумње, пошто нам свакодневни успеси то показују. Зашто онда забрањивати такав лекарски поступак код деце, кад се већ једном тачно доказало да хипноза у руци вештога лекара није ни деци ни одраслима икада, ма и најмање, шкодила? И рђаве навике и моралне абнормалности, као клептоманија, онанизам, грицкање ноктију, велика плашљивост, тврдоглавост, и др., могу лекари по нашем мишљењу лечити на овај начин, пошто се данас поуздано зна да такви појави у већини случајева долазе од болести нервнога система итд. И ако је велики број противника хипнотизму готов да одбаци ово гледиште, ипак ово питање није од преке потребе ни тако важно за педагоге: на иослетку се мора оставити стручному лекару да употреби ону терапију коју сматра као најзгоднију за дотичну болест. Сасвим је друкчија ствар увођење сугестије у праву, нормалну педагогику: овој страни ВегШоп-ова предлога ми смо одлучно противни. II не гледајући на то, што се по нашем мишљењу никад не сме дати право да хипнотизира ономе који није медицинар — ма да није ретко да се баш код учитеља нађе необјашњиви дилетански интерес за меди-