Просветни гласник

202

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Основа нашем цедоме знању о едектрицитету јесте, још старим Грцима позната појава, да комад ћи.шбара, кад се таре сукном, добија особину да код неких тела производи кретање, као да их ћилибар привлачи; ово стање ћилибара назвато је електрнчно. Као ћилибар могу и друга тела трењем да постану електрична. Ово стање трљаног тела може се додиром да пренесе на друго тело, које није трљано. При тачнијем испитивању нашло се, да постоји разлика у електричном стању појединих тела. Кад се о свилени конац обешена куглица од зовиног срца додирне ћидибаром, који је пре тога наелектрисан трљањем вуненом материјом, то ће се ова куглица после додира одбити од ћилибара, докле ће се стакленој шипци, која је такође протрљана вуненом материјом, примицати кад јој се ова довољно приближи, дакле, као да је ћилибар одбија а стаклена шипка привлачи. Додирне ли се пак неелектрична куглица од зовиног срца најире стакленом шипком, која је протрљана вуненом материјом, то ће је она одмах после додира од себе отурити а напротив ћилибар ће је привући, ако је такође протрљан вуненом материјом. Дакле, поједина тела добијају трљањем или електрично стање ћилнбара или стакла. Ова истина добивена из искуства исказује се тиме, што се тела, која имају електрично стање ћилибара, називају негативно слектрична., а тела, која имају електрично стање стакла, називају иозитивно електрична. Узајамно пак понашање наелектрисаних тела исказује се укратко законом: једноимено наелектрисапа тела одбијају се, разноимено наелектрисана тела иривлаче се. Држи ли се протрљана стаклена шипка у близини металног штана, дакле, да га не додирује, онда ће онај крај металног штапа, који је шипци окренут, бити наелектрисан позитивно а други крај његов биће негативно наелектрисан и обрнуто, кад се металном штапу приближи протрљани комад ћилибара. Али, чим се протрљано тело уклони нестаје и електрицитета на металном штапу. Ово дејство електричног тела на неелектрично назива се електрична инфлуенца. То су биле најважније познате електричне појаве у времену, кад су се почели од истина да доносе закључци на узроке, да иставља предумишљај и сумња на нешто, што као да лежи иза истине а из чега оиет ова као нужна последица искаче на видик, Исто тако као код светлости и топлоте приписиваху се и горе наведене електричне појаве неким извесним материјама. Најпре беху две, једна противу друге', хипотезе. По једној коју су поставили Еиинус (Аер1пи8) и Франклин (ГгапкНп), објашњавале су се електричне појаве усвајањем неког бестежног, финог, врло растегљивог Флуида, кога је требало да има у неелектричним телима у некој извесној нормалној множини, а његов сувишак или мањак условљавао би позитивно или негативно електрично стање. Ова, такозвана унитарна хипотеза мало је била омиљена