Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

205

н магнетизма, и да слична магнетска дејства двају галванских струја морају постојати са онима, која постоје између струја и магнета. Ова се мисао потврдила, пошто се доказало да сваки део неке галванске струје дејствује на део друге гадванске струје привлачно или одбојно, према правцу у коме струје теку у оба струјина дела. Наука о дејствовању галванских струја једне на другу зове се електродинамика. У год. 1831. објавио је Жихаило Фарадеј (Мгсћае1 Гага<Јау) још једно даље откриће, које је на развој нашег познања о електрицитету постало од највећег значаја, а то је такозвана индукција. Она се наслањаше на појаве инФлуенце, код које је довољно било само присуство неког електричног тела, да би неко друго неелектрично тело постало електрично. Фарадеј је тврдио, да се и струјом, која тече у неком спроводнику (примарна струја), може да пробуди у неком другом затвореном спроводнику, који се налази у близини, електрична струја (секундарна струја). Вешто постављеним опитима он је нашао ове резултате: 1., Увек, кад се електрична струја (примарна струја) отвори или затвори, иостапе у неком суседном затвореном сароводнику тренутна струја и ова &е етруја, такозвана индукована струја (секундарна струја), имати ири затварапу суиротан, а ири отварању исти иравац са иримарном струјом. 2., Свако слабљење иримарне струје изазива у суседном затвореном ланцу струју, са ирвом струјом истог смисла, а свако јачање изазива струју, која је са ирвом суиротног смисла. За објашњен.е ових индуктивних и електродинамичних појава није био довољан Еулонов закон, па и кад му је дошла у помоћ од Бебера постављена хипотеза о двогубвм електричним струјама. Држало се чврсто назора о двема електричним течностима и веровало се, да ће се Кулонов закон за даља објашњења моћи да употреби, кад се томе закону додаду само услови, услед којих се галванска струја разликује од електричних појава, а имено: кретање електрицитета, т. ј. његова брзина и мењањем исте. Најважнији оглед ове врсте јесте славни Веберов закон. По њему дејство двеју електричних множина зависи од њихове количине, њиховог растојања, њихове релативне брзине и њиховог релативног убрзања. На овоме закону дају се основати не само сва од Амиера посматрана привлачења и одбијања двеју електричнпџ струја, него се даје извести и индуктивни закон, којим се долазило до сасвим истих резултата, до којих се до тада у појединим случајевима долазило само помоћу експеримената, па и до Најмановог закона (Г. Е. Кешпапп), који је он непосредно из искуства извео. Хелмхолц (НећпћоИг) је Веберов закон испитивао, да ли у опште као тачно нризнати природни закон, н. пр. као принцип одржања енергије, одговара у свима одношајима; при томе се показао низ противуречности, које износе општу тачност овога закона. као сумњиву. Где је