Просветни гласник

348

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

али да облик те објективне зависности није исказан. Независност апсолутног номинатива у том случају је онаква, какву има цела реченида према глаголу, на пр. реКи, казати и т. д., кад је та реченица у независном говору (ога1к) гес1а). И као што је реченица у независном говору према глаголу ре%и, казати и т. д. синтактички само објекат, а као апсолутна или издвојена и узета за себе нотпуно самостална, т. ј. реченица без облика објективне зависности, дакле, паратактична реченица, тако је и апсолутни номинатив према глаголу реКи синтактички само објекат, али без облика објективне зависности, на пр. повичу: ватра! Такав је начин говора без исказане завпсности старији и примитивнији, а млађи је са исказаним обликом зависности, т. ј. место првобитне паратаксе доцније долази хииотакса. Према том је асс. у класпчном латинском језику (на пр. сопсктап!: гдпет!) млађи начин говора, т. ј. говора са исказаним обликом зависности, дакле, говор са хипотаксом, а номинатив у песничком и потоњем латинском језику је примитивнији начин говора, т. ј. говор без исказане зависности, дакле, паратакса (на пр. сопс1атап1: гдпгз !). Употреба номинатива и акузатива у овом случају ноказује нам два начина говора, независан и зависан, паратактичан и хипотактичан, а прелаз номинатива у акузатив показује нам опет прелаз паратаксе у хипотаксу. Како се о номинативу, кад је реч о реченици, не може говорити као о некој голој речи, већ само о његовим синтактичким Функцијама, које он у реченици врши, то се и о апсолутном номинатпву може синтактички говорити исто онако, као што се може говоритп и о екскламативном номинативу (на нр. ватра!), и кад екскламативни номинатив врши синтактичку Функцију, онда и апсолутни номинатив као реченични део мора вргаити синтактичку Функцију п бити субјекат или предикат према том, шта се уз тај номинатив може додати или подразумевати. Као што је у примеру: вичу: ватру! акузатив објекат изоетављеног глагола (на пр. дај, донеси и т. д.), који није нигата друго него предикат, с којим тај акузатив чини реченицу као синтактички објекат за глагол вичу , тако и у примеру: вичу: ватра ! номинатив ватра није ништа друго него субјекат изостављеног глагола је, јест, јер нам номинатив и ту казује нешто што је егзистенцијално. Тако се у класичном латинском језику од примера: сопс1атап(, гдпет, лако прешло на асс. с. т(т. : сопсктап! гдпет еззе, где је сада асс. с. ш1т. као реченица објекат глагола сопс1атап1, а у самој конструкцији асс. с. ЈпПп. гдпет је субјекат за еззе, а еззе опет предикат за тај субјекат, које се у конструкцији асс. с. ЈиПп. врло често и изоставља, јер се подразумева, а то значи да је за реченицу у том случају довољан и сам акузатив. Како је, дакле, акузатив реченица са. зависним начином говора и како стоји место номинатива, то је и номинатив реченица са независним начином говора. Кад номинатив као реченични део, који вргаи синтактичку Фун-