Просветни гласник

350

просветнп гласпик

није. Прсма том нонннатив, који се данас шиази у тим примерима, не може никако бити „гола реч", т. ј. као неки прилепак, већ је тај номинатнв дошао из првобитне паратаксе (из независног говора) са, готовом сиптактичком Функцијом, коју он и данас врши, јер је номинатив према осталим зависним падежима самосталан и независан као и вокатив. У § 11. рекао сам да у примерима, као што су: „и сухо назва Бог земља, а зборишта, водена мора ", „Ове Влахе народ зове Каравласи", „он му даде име Петар " и т. д. номинатив земља, Каравласи, Пета-р и т. д. нису „голе речи", како хоће Маретић, већ су иредикати. Под називом „гола реч" разумем ја номинативе не као апсолутне речи, већ само као називе за појмове, кад нису у вези са другим речима, као кад бисмо узели само за себе речи на пр. добар, сад, човек и т. д. Тим самим, што Маретић каже: „Мјесто акузатива или инструментала уз глагол звати, кад има уза се осим објекта још и допуну може оно, чим кога зову, ако је именида, стајати и у номинативу" казује се да номинатив није гола реч. Кад је, дакле, номинатив уз глагол звати поред објекта доауна, онда номинатив пе може никако бити „гола реч", јер би то значило да је номинатив изван реченице и да нема везе са осталим речима у реченици, да је, дакле, само као обележје појма, а то не може бити, јер све речи у реченпци долазе у такве односе, да свака од н.их мора врпшти одређену јој синтактичк? Функцију. Назив „гола реч" не објашњава нам синтактачки никако тај номинатив. Еад пређемо на синтаксу и дођемо на реченице, у којима је номинатив, онда синтактички тај номинатив може бити само субјекат. предикат, апозиција и атрибут и ми смо номинативу само онда одредили његову синтактичку Фуикцију, ако смо одредили, да ли је то субјекат, предикат и т. д., а назив „гола реч" не казује нам, какву Функцију има тај номинатив, јер и носле тога назива не знамо, каква је Функција тога номинатива. Базивом „гола реч" синтактичеи , дакле, није ништа казано. Затим-. сам казао: да номинатив није „гола реч", већ предикат, впди се и ио том, што он долази и као замена предикативног акузатива и инструментала. До развитка иредикативног инструмеитала Функцију предиката врше номинатив и акузатив. Кад би употребом акузатива као нредиката настала нејасвост, онда би као преднкат дошао номинатив место акузатива. Осим тога казао сам и то да је употреба номинатива као предиката место акузатива као предиката само иоследица другог узрока, т. ј. да је номинатив место акузатива могао доћи зарадјасности с тога, што се језик у том случају ослања на првобитну паратаксу као на старији и примитивнији начин говора, у којем се већ налазиноминатив као облик независног говора (с1:'. наше: даде му име Петар), док је акузатив облик зависног говора, дакле, облик хипотаксе (с1. грчко: свето писмо, Мат. 1, 25 хаХ {хаАеаег го сгоца аугоЂ ' 1гјаоГ)г п Мар. 3, 16 у-ш Итгадгрер огоџсс гш опч Шгцог или латинско: Сас. ШИб